Home

Mission

Contents

News

Links

Authors

About Us

Publications

Harmony Forum

Peace from Harmony
Chaitanya Dave. America’s Most Criminal Act: The Atomic Bombings of Japan

America’s Most Criminal Act:

The Atomic Bombings of Japan

By Chaitanya Davé

Global Research, August 08, 2024

https://www.globalresearch.ca/america-most-criminal-act-atomic-bombings-japan/5864786

 

On December 7, 1941, Japan carried out a premeditated and ruthless attack o­n U.S. ships at Pearl Harbor. At the time, America was already in World War II o­n the side of Britain and Russia. But the unprovoked Japanese attack at Pearl Harbor changed things drastically. At Pearl Harbor, 350 Japanese planes in a premeditated attack o­n the U.S. Pacific fleet destroyed or crippled 8 battleships. 2,403 Americans were killed. The next day, President Roosevelt declared December 7, 1941, as a day of ‘infamy’ and declared war o­n Japan. Fateful Decision o­ne of the most barbaric, ruthless, and criminal acts by a nation against the civilians of another nation was the use of two deadly atomic bombs by the United States against the civilians of Japan during the Pacific War. 

Today, August 9th, 2024, is the 79th anniversary of the 2nd atomic bomb dropped o­n Nagasaki by the United States. The first bomb was dropped o­n the city of Hiroshima o­n August 6, 1945. Its population was between 320,000 to 400,000 people. As if this was not enough, three days later o­n August 9, 1941, a second bomb was dropped o­n Nagasaki, a city of 270,000 people. About 140,000 innocent men, women, and children were killed in Hiroshima. The death toll in Nagasaki was 70,000.

The question is how and why the United States decided to employ such horrendous weapons against Japan, especially against its civilians.

A lot of books, essays, and articles have been written about this event. Yet after some 60 years, the United States government and its compliant mass media have succeeded in hiding the truth from the rest of the world. Due to massive propaganda, the most common belief amongst the people about these horrific acts is that the United States government used the atomic bombs to save from a quarter to half a million American soldiers’ lives by forcing immediate Japanese surrender. Yet the truth of the matter is quite different.

During the Pacific War, which lasted from December 1941 till August 1945, the United States went through two presidents. o­n April 12, 1944, President Franklin Roosevelt died suddenly and his vice president, an ex-senator from Missouri, took over the presidency. He was especially inexperienced in foreign policy. By all accounts, Truman was an honest, hardworking, and decent man.

But yet, he was far more complex a person. Robert Griffith describes: 

Truman was a complicated, not a simple man; a man at times different and aggressive, capable of both humanity and arrogance; a man who would leap to decisions quickly and perhaps impulsively, but he could also be vacillating and indecisive; a man who always seemed to know his own mind, yet he appears in retrospect to have been highly dependent o­n those who advised him; a man who valued honesty and plain speaking, but who was also capable of contradiction and deception, including and perhaps especially, self-deception. 

                                                                                      

Henry Stimson,
who would become the Secretary of War during the Truman Presidency, jotted in his private journal a year before Truman became president:

“Truman is a nuisance and pretty untrustworthy man. He talks smoothly but he acts meanly.”

James Byrnes, who was appointed the Secretary of State soon after Truman became president, had become the main advisor of the president who seemed to be so ill-prepared for the job. Though there were many other advisors to the president, James Byrnes was at the heart of the decision-making process for President Truman.

Roosevelt’s former aide, Harry Hopkins, o­n a presidential mission to Moscow in May 1945, reported Stalin as saying that

“according to his information the Japanese would not accept unconditional surrender” and that “if we stick to unconditional surrender the Japs will not give up and we will have to destroy them as we did Germany.” 

Yet, despite knowing that with changing the terms of the surrender, the war could be ended, Truman, with the advice of James Byrne refused to alter the terms of surrender!

It was widely believed by many experts, military as well as civilian, that if Japan was offered a simple surrender, if the term ‘unconditional’ was removed from the surrender offer, then it would have surrendered without the use of the atomic bombs. Or if the United States would have clarified the term ‘Unconditional’ or if she would have simply promised Japan that no harm would have come to their Emperor and that they would keep the emperor’s position unchanged, then Japan certainly would have surrendered. Without the promise of the emperor’s position & safety, millions of Japanese soldiers would have kept fighting until death.

Sometime back, the United States had offered Japan an “unconditional surrender”! In the Japanese view the “unconditional surrender” meant the emperor could be arrested, tried, and executed. Th at could also mean the total destruction of their culture and lifestyle. Emperor Hirohito was like a God to most of the Japanese people. No Japanese would agree to their Emperor being insulted, let alone be tried, removed, or executed. Th e U.S. leaders knew well this feeling of the Japanese.

James Byrnes, who was appointed the Secretary of State soon after Truman became president, had become the main advisor of the president who seemed to be so ill-prepared for the job. Though there were many other advisors to the president, James Byrnes was at the heart of the decision-making process for President Truman.

Despite all these expert advice from various prominent people and groups, Byrnes and Truman refused to modify the surrender terms. What did they actually have in their mind? Was it that they had already decided to use the atomic bombs and force an immediate surrender? Was it that they wanted to try this new weapon, o­n which a lot of money was spent? Or was it because they wanted to show to the world, the Russians in particular, that America was now the Supreme Power, stronger than any other nation in the world?

General MacArthur’s Southwest Pacific Command prepared a “restricted background study” in the summer of 1944 which argued that “although there should be no weakening of the peace terms, to dethrone or hang the Emperor would cause a tremendous and violent reaction from all Japanese. Hanging of the Emperor to them would be comparable to the Crucifixion of Christ to us. All would fight to die like ants. The position of the gangster militarist would be strengthened immeasurably. The war would be unduly prolonged; our losses heavier than otherwise would be necessary.” Even Churchill, at Yalta, in February 1945 had taken up this general line. In fact, as early as this date, he had advocated some modification in the surrender terms.

By May-June 1945, significant development had taken place. Th e United States had broken through the Japanese code! Now, the Americans could clearly hear what the Japanese were saying. There was overwhelming evidence that the Japanese were close to surrender except they o­nly wanted terms which would protect their Emperor.

A series of Japanese peace feelers were noted in Switzerland which OSS Chief William Donovan reported to Truman in May and June. This indicated even at this point that the o­nly serious obstacle to peace was U.S. demand of ‘unconditional surrender’. Allen Dulles at the time chief of OSS operations in Switzerland (and later director of the CIA), in his 1966 book, ‘The Secret Surrender’, recalled that:

“On July 20, 1945, under instructions from Washington, I went to the Potsdam Conference and reported there to the Secretary Stimson o­n what I had learned from Tokyo – they desired to surrender if they could retain the Emperor and the constitution as a basis for maintaining discipline and order in Japan after the devastating news of surrender became known to the Japanese people.”

The U.S. minister in Stockholm o­n April 6, 1945, reported that his sources believed it

“Probable that very far-reaching conditions would be accepted by the Japanese by way of negotiation.”20 “However, there is no doubt that ‘unconditional surrender’ terms would be unacceptable to the Japanese because it would mean dishonor. Application of such terms would be fatal and lead to desperate action o­n the part of the people…The Emperor must not be touched.”

There is a copy of the powerful July 16, 1945 memorandum among Eisenhower’s papers that Stimson wrote for Truman urging multiple workings before the bomb was used. It is unclear though when this was given to him. However, Eisenhower in his book, ‘Crusade in Europe’, includes the following brief account of his ‘personal and immediate’ reaction of hearing of plans for the atomic attack from Stimson:

“I expressed the hope that we would never have to use such a thing (the atomic bomb) against any enemy because I disliked seeing the United States take the lead in introducing into war something as horrible and destructive as this new weapon was described to be…”

It is interesting to read the conversation between General LeMay and The Press: 

LeMay: The war would have been over in few weeks without the Russians entering and without the atomic bomb. 

The Press: You mean that, sir? Without the Russians and the atomic bomb? 

LeMay: Yes, with the B-29 

The Press: General, why use the atomic bomb? Why did we use it then? 

LeMay: Well, the other people were not convinced…. 

The Press: Had they not surrendered because of the atomic bomb? 

LeMay: The atomic bomb had nothing to do with the end of the war at all. 

—This was September 20, 1945, press conference by Major General Curtis E. LeMay U.S. Army Air Forces.

The leaders of U.S. armed forces were also opposed to the use of this monstrous weapon. (General Douglas) MacArthur o­nce spoke to me very eloquently about it pacing the floor of his apartment in the Waldorf… MacArthur believed that the same restrictions ought to apply to atomic weapons as to conventional weapons, that the military objective should always be limited damage. MacArthur, you see, was a soldier. He believed in using force o­nly against military targets and that is why the nuclear thing turned him off. —Former President Richard M. Nixon, July 1985

George C. Marshall, the military Chief of Staff is also o­n record as feeling strongly that the atomic bomb should not be used without warning against a city.

Many military leaders had felt that the bomb was not a military necessity. U.S. Strategic Bombing Survey’s study (after-the-fact official studies) conducted closest to the actual events concluded that Japan in all probability would have surrendered by November and the War Department’s Military Intelligence Division judged that it was “almost a certainty that the Japanese would have capitulated upon the entry of Russia into the War.” 

The Real Reason America Used Nuclear Weapons Against Japan. It Was Not To End the War Or Save Lives.

Fleet Admiral Chester W. Nimitz, the Commander in Chief of the Pacific Fleet, as reported by the New York Times o­n September 22, 1945, at a press conference at Pearl Harbor, took the opportunity of adding his voice to those insisting that Japan had already been defeated before the atomic bombings and Russia’s entry into the war. 

Nimitz considered the atomic bomb somehow indecent, not a legitimate form of warfare. Rear Admiral E.B. Fluckey, a submarine commander during the war and later personal aid to Nimitz, recalled that Admiral Nimitz did not think it saved many lives to blow up the Japanese like that. 

Some 69 scientists who were working o­n the development of the bomb at the Chicago Metallurgical Laboratory signed a petition headed by the leading scientist Leo Szilard. The petition basically said that the atomic bomb should not be used unless the terms to be imposed upon Japan were made public in detail and that after knowing those terms Japan refused to surrender. 

They were against the use of the bomb, without considering the moral issue as well as without changing the surrender terms, and without letting the public and Japanese know the details of these terms, and without giving the Japanese proper opportunity to surrender. Fleet Admiral William D. Leahy, the man who chaired the meetings of the Joint Chiefs of Staff felt very strongly against using the bomb and advised the President not to. Leahy’s secretary, Dorothy Ringquist remembered vividly that o­n the day Hiroshima was bombed, Leahy said:

“Dorothy, we will regret this day. The United States will suffer, for war is not to be waged o­n women and children.”

As the testimony of top military leaders is considered, the evidence clearly confirms that not o­nly was their advice not seriously sought but also (perhaps with o­ne possible ambiguous exception) none of them believed the use of the atomic bomb was dictated by overwhelming military considerations. Several of them even expressed profound revulsion at the idea of targeting a city. 

The highly respected scientist Albert Einstein was vehemently opposed to the use of the bomb. August 10, 1946, headline in the New York Times announced: 

“Einstein Deplores Use of Atom Bomb”. 

The story in the Times reported Einstein’s view that “a great majority of the scientists were opposed to the sudden employment of the bomb.” Einstein felt that political-diplomatic rather than military motives had been major factors. “I suspect that the affaire was precipitated by a desire to end (the) war in the Pacific by any means before Russia’s participation.”

The U.S. religious leaders were also very much opposed to the use of this terrible weapon.

In the last week of July 1945, Truman and Byrnes by now had decided to use the new weapon o­n Japan. From Stalin they had found out that Russia was going to attack Japan o­n or around mid-August. But they didn’t want Russia to join the war now. They wanted Japan’s surrender and an end to this war before Russia came in. So, the fateful order to atomic bomb the Japanese cities was likely given o­n July 25th, a day before the Potsdam Proclamation was issued which was July 26th. The proclamation was supposedly the warning to the Japanese to surrender or face total destruction. Yet the order to atomic bomb them was issued two days before Suzuki’s rejection of the proclamation of 28th July!

After the war was over, the U.S. media and the government pronouncements had falsely convinced the American people that the dropping of the atomic bombs was absolutely essential to ending the war. Polls taken in August 1945 showed that an amazing 85 percent of Americans approved the use of the atomic bomb. Many believed that no matter how dreadful and destructive the new weapon was, the Japanese got what they deserved. 

Unfortunately, for more than half a century, a lie has been perpetrated in the United States that the bomb was necessary to end the Pacific War and that the atomic bombing of Japan saved, depending o­n who o­ne believes, a quarter to half or even a million American lives! 

The false propaganda and lies started just after the deadly bombing…right from the President o­nwards. 

On April 28, 1959, Truman told students at Columbia University simply that “the dropping of the bombs stopped the war, saved millions of lives.” 

The actual estimate of casualties from the invasion was 31,000. It was presented to Truman directly o­n June 18 by General Marshall. o­n the basis of ratios then common in the Pacific Campaign, this in turn would translate into 7,000-8,000 deaths. But Marshall also had been telling Truman and others that the invasion would cost a ¼ to o­ne million American lives, a highly exaggerated figure. o­n August 6, 1945, Truman made a public statement calling Hiroshima “an important Japanese army base”, implying that, that was the main reason why it was bombed. 

On August 9, three days later, in his report o­n the Potsdam Conference, the President offered a similar explanation: 

“The world will note that the first atomic bomb was dropped o­n Hiroshima, a military base. That was because we wished in this first attack to avoid in so far as possible the killing of civilians.” What a liar!

Thus, false information and lies upon lies were perpetrated by many top government leaders, including the president, after the deadly bombings. The news media, as always, just carried o­n these lies to the average Americans. As a result, generations after generations of Americans seem to believe that the atomic bombing of Japan was necessary to end the war and save ¼ to o­ne million American lives!

According to Gar Alperovitz’s detailed book, “The Decision to Use the Atomic Bomb”, (Alfred A. Knopf, 1995), it is worth examining the underlying reasons behind this horrible crime:

(1) President Truman and Byrnes, the two main actors in the decision to bomb, knew very well that Japan was badly beaten and close to capitulating, if o­nly their Emperor was protected by the surrender terms. But they refused to alter those terms. 

(2) The Potsdam Conference was intentionally delayed so that the bomb would be ready before the conference. 

(3) All the peace initiatives by the Japanese were ignored, including the o­ne by the emperor himself. 

(4) First, they tried to encourage Russia to join the war against Japan. 

(5) o­nce the atomic bomb test was successful, they had second thoughts. Then they wanted to discourage Russia from joining the war against Japan. 

(6) To atomic bomb Japan was already decided by them. 

(7) But o­nce they knew from Stalin that Russia will declare war o­n Japan around mid-August, they decided to speed up and give orders to throw the first atomic bomb o­n August 6, 1945, before Russia had chance to attack Japan. 

(8) They in their decision, not to alter the surrender terms or to use the deadly weapon against Japan, ignored the opinions of overwhelming number of experts in the United States and Britain. 

(9) The Japanese leaders were not given enough time to study the Potsdam Proclamation. 

(10) They had decided to use the atomic bombs well in advance before the Potsdam Proclamation. 

(11) Decision to bomb was not a military necessity. 

(12) U.S. military leaders were not seriously consulted. It was strictly a civilian decision. 

(13) Intentionally, major urban centers such as Hiroshima and Nagasaki and their civilian population were targeted to have maximum impact! 

(14) Though o­ne bomb, a uranium bomb would have produced the surrender, second bomb, a plutonium device was used three days later. 

(15) After the ghastly killings of civilians, a campaign of lies and misinformation was carried out by Truman and his administration with the support of U.S. news media. So, average American has been kept in dark about the actual reasons of such criminal act by a U.S. president.

(16) The bombs were used to force Japan to surrender before Russia entered the war so as to keep Russia out of postwar Japan governance. 

(17) Also, the bombs were used to impress upon the USSR and the rest of the world that America had this powerful weapon and it would not hesitate to use it to pursue its global interests and agenda. 

The claim by President Truman and some of his aids that ¼ to o­ne million American lives were saved if invasion was necessary is highly exaggerated at best. But, as per most experts at the time, no invasion was even necessary. 

The intentional targeting of civilian women and children in a highly populated urban area was intended to create the maximum psychological impact o­n the minds of the Japanese, the Russians, and the world. 

The instant deaths of thousands of Hiroshima and Nagasaki residents had profound impacts o­n the minds of people around the globe. 

More than 140,000 of Hiroshima’s 350,000 people and 70,000 of the 270,000 people of Nagasaki perished within five months as a result of the atomic blasts.

There is hardly any logical dissent from the conclusion reached by the members of the U.S. Strategic Bombing Survey…

“that surely Japan would have surrendered prior to December 31, 1945, and in all likelihood prior to November 1, 1945. Japan would have surrendered even if atomic bombs had not been dropped, even if Russia had not entered the war and even if no invasion had been planned or contemplated.”

Th e U.S. leaders must have known this before they decided to use the bombs. Then why did they commit such a crime? 

Well, more than anything, they wanted to show Russia the new weapon the United States possessed. They not o­nly wanted to show Russia, but also to proclaim to the world that the United States would not hesitate to use any means to protect and guard its interests! 

They also wanted to curb Russia from exerting its influence in Europe, especially Eastern Europe, and Asia. Also, the atomic bomb would produce both Japanese surrender and subordination to the United States in the post-war period for years to come. It forestalled a possible Russian invasion of Japan, leaving the U.S. free to shape, unilaterally under the occupation, Japan’s postwar course. Also, the bombs as intended sent powerful and electrifying signal to the world and especially to the Soviet leadership of the new powerful weapon and American readiness to deploy it ruthlessly in the pursuit of its global interests. 

Only the utter inhumanity and brutal ruthlessness of man can commit such crimes against civilians of any country!

 

The Destruction and the Death Toll in Hiroshima: From the estimated 320,000 people, some 80,000 were instantly killed or mortally wounded. About o­ne third of the casualties were soldiers.

 

                                                            

Sometime after the moment of detonation which occurred at approximately 08:15 and 43 seconds (local time), with the writing of Paul Tibbets (From the Public Domain)

 

Sometime after the moment of detonation which occurred at approximately 08:15 and 43 seconds (local time), with the writing of Paul Tibbets (From the Public Domain)

The stone columns at the entrance to the Shima clinic were rammed straight down into the ground. The whole building had collapsed. All its occupants were instantly vaporized. Out of a total of 90,000, 62,000 other buildings were destroyed. The city’s utility and transportation services were wrecked. The water main suffered over 70,000 breaks. 180 of the city’s 200 doctors had been killed; 1,654 nurses out of 1,780 were also similarly afflicted. From the total of 55 hospitals and first-aid centers, o­nly three remained operational. 

The largest single group of casualties occurred at Hiroshima castle some 900 yards from the hypocenter. There, out in the open, several thousand soldiers and o­ne American POW were exposed directly to the spreading blast. They were instantly incinerated. Their charred bodies were burnt into the parade ground. Similar fates befell thousands of others in the surrounding areas. Hiroshima castle was totally destroyed. Ninety percent of its occupants were killed. Amongst the casualties were the schoolgirls who were o­n duty in the communications center. 

The radiant heat set alight Radio Hiroshima. It burnt out trucks, tram cars, and railway rolling stock. Stone walls, steel doors, and asphalt pavements; all glowed red hot. The blast transferred clothing o­n to the skin. Men had their caps etched o­n their scalps, women their Kimono patterns imprinted o­n their bodies and children had their socks burned o­n to their legs. All this happened within seconds from the explosion! 

In both Hiroshima and Nagasaki, 50 percent of all who were within three-quarters of a mile of the hypocenter died o­n the day of the explosion and 80-100 percent of those exposed at this distance eventually succumbed to their wounds. 

According to Richard Rhodes’ estimates, within five years, Hiroshima’s atomic bomb-related deaths numbered nearly 200,000 and Nagasaki’s 74,000. In the annals of warfare, no single attack extracted so heavy a toll in human lives as the atomic bombing of Hiroshima. Victims included not o­nly those who felt the direct effect of the deadly blast but tens of thousands of others including fetuses in the uterus who were exposed to the radiation days after the bombing. Hundreds of thousands have suffered ghastly effects of radiation, ‘death in life’ in subsequent years down to present. 

Thus, Hiroshima was destroyed by a single atomic bomb. Most of the buildings were flattened out. Thousands of them burned and gutted. Besides the estimated 80,000 who were instantly killed, thousands received lethal dosages of radiation. Thousands were badly burned or injured. Some of them with their clothes torn and burned, their skin peeling from their face, hands and legs, and their hair burned. Many looked like ghosts, moving around aimlessly, frightened, zombie like, groaning and asking for help and water. A vast majority of them were children and women who would ultimately die a painful death. 

President Truman learned about the historic explosion while he was finishing lunch with the crew of the ship Augusta as it was sailing through calm waters towards home. 

A map room officer handed him the message which read: 

“Hiroshima was bombed visually…at seven fifteen p.m. Washington time, August five …Fifteen minutes after drop”, Captain Parson reported “Condition normal in airplane following delivery. Results clear cut successful in all respects. Visible effects greater than in any test.” 

Truman looked up, his face alight. “Captain”, he exclaimed to the officer, “this is the greatest thing in history!”

 

The Destruction of Nagasaki: At 11:02 am, America detonated the Plutonium bomb o­n Nagasaki.

The plutonium bomb, upon exploding above ground, had released enormous energy in the form of light, heat, gamma radiation and pressure. Within 1,000 yards, nearly all living organisms—insects, birds, cats, dogs, chickens and horses—had perished instantly. 

Also, all plants, flowers, grass, and trees wrinkled and died. Wood started burning. Galvanized iron roofs and metal beams started bubbling and the resultant soft gooey masses twisted and formed grotesque shapes. Stones had pulverized. Every cubic inch of air was burned away for a second. Those exposed within this parameter neither knew nor felt anything. Their scorched, blackened, and unrecognizable forms dropped quietly where they stood. 

The heat rays, though very intense, lasted o­nly a few seconds. Then came the blast. Within 800 yards, due to the tremendous pressure created, a hundred times stronger than the strongest typhoon, all the buildings were totally destroyed. Three miles away, the blast effect, traveling outward at a speed of 9,000 miles per hour, blew off the walls and roofs of the houses. 

Of the estimated 55,000 buildings in existence at the time, some 20,000 were destroyed either by fire or by blast. Thousands of people who escaped radiation were hurt badly by flying glass, wood, beams, and other objects. 

About 30,000 people were killed in the first few minutes of the explosion. Three times this number would die in the days, months, and years to come. Urakami branch of Nagasaki prison, some 100 meters north of the epicenter was annihilated along with 134 prisoners and wardens. Urakami Church, 500 meters to the east had collapsed—killing all 200 people and twenty priests inside. At Shiroyama Primary School, 500 meters west of the epicenter, out of about 1,500 children and teachers, about 1,310 died. Also, as many as 1,300 were killed at Yamazato Primary School. At Josei Girls’ School, 212 pupils and nuns perished. Other schools were near the epicenter, each lost between 140 and 220 children and the staff . Over 1,000 doctors, nurses, patients and students were killed in and around the burning structures of Nagasaki College Hospital and the Medical College. Out of 1,800 that were there, over 200 patients and 530 medical students died.

The death and destruction was heart-wrenching. 

In the aftermath, after a few hours and during the next several days, thousands of people, most of them civilians who were terribly burned, were seen slowly crawling, walking or simply lying down o­n the streets. Their faces were burned, blackened, the hair o­n their heads and eyebrows burned, the skin from their faces and limbs peeling and their upper body naked as their clothes were burned, they were groaning and moaning in extreme pain. They looked like ghosts with pink color of the inside of their skin showing from some areas of their face, hands, and legs. A terrible calamity that was man-made had befallen o­n their unfortunate city.

America had succeeded in targeting the civilians to create maximum casualties and have the greatest impact. Of those who died in this explosion, 3 percent were military personnel, 13 percent worked in the war industry. But a vast majority of them, comprising 84 percent, were ordinary people. They were mainly women, girls, children, students, and the elderly.

For generations, the civilian victims of atomic bombs have suffered from the horrific effects of radioactivity where thousands of babies have been born with birth defects attributable to the radiation that hundreds of thousands of people in Hiroshima and Nagasaki were subjected to. These radiation victims suffered for years and finally succumbed to their agonizing wounds. There is no parallel in history when hundreds of thousands of innocent civilians were subjected to such a tragic fate o­n such a massive scale. The crime crosses all the limits of barbarity when o­ne realizes that the whole tragedy was avoidable!

 

Chaitanya Davé is an engineer and a businessman. He has authored three books: CRIMES AGAINST HUMANITY: A Shocking Record of US Crimes since 1776-2007, COLLAPSE: Civilization o­n the Brink-2010, CAPITALISM’S MARCH OF DESTRUCTION: Replacing it with People and Nature-Friendly Economy. Author of many articles o­n politics, history, and the environment. Founder/President of a non-profit charity foundation helping the poor villagers of India, Nepal, Haiti, USA-homeless and other poor countries. He can be contacted at cahumanity@gmail.com.

Personal page: https://peacefromharmony.org/?cat=en_c&key=1205

--------------------------

 

Самый преступный акт Америки:

атомные бомбардировки Японии

Автор: Чайтанья Дэйв

Global Research, 08 августа 2024 г.

 

7 декабря 1941 года Япония совершила преднамеренное и безжалостное нападение на американские корабли в Перл-Харборе. В то время Америка уже участвовала во Второй мировой войне на стороне Великобритании и России. Но неспровоцированное нападение Японии на Перл-Харбор кардинально изменило ситуацию. В Перл-Харборе 350 японских самолетов в преднамеренном нападении на Тихоокеанский флот США уничтожили или вывели из строя 8 линкоров. Погибло 2403 американца. На следующий день президент Рузвельт объявил 7 декабря 1941 года днем ​​«позора» и объявил войну Японии. Судьбоносное решение. Одним из самых варварских, безжалостных и преступных действий государства против мирных жителей другого государства было использование Соединенными Штатами двух смертоносных атомных бомб против мирных жителей Японии во время войны на Тихом океане. Сегодня, 9 августа 2024 года, исполняется 79 лет со дня второй атомной бомбардировки Нагасаки Соединенными Штатами. Первая бомба была сброшена на город Хиросиму 6 августа 1945 года. Его население составляло от 320 000 до 400 000 человек. Как будто этого было недостаточно, три дня спустя, 9 августа 1941 года, на Нагасаки, город с населением 270 000 человек, была сброшена вторая бомба. В Хиросиме погибло около 140 000 невинных мужчин, женщин и детей. Число погибших в Нагасаки составило 70 000 человек.

Вопрос в том, как и почему Соединенные Штаты решили применить такое ужасное оружие против Японии, особенно против ее мирных жителей.

Об этом событии написано множество книг, эссе и статей. Однако спустя примерно 60 лет правительству Соединенных Штатов и его послушным средствам массовой информации удалось скрыть правду от остального мира. Из-за масштабной пропаганды наиболее распространенным мнением среди людей об этих ужасных актах является то, что правительство Соединенных Штатов использовало атомные бомбы, чтобы спасти от четверти до полумиллиона жизней американских солдат, вынудив Японию немедленно капитулировать. Однако правда в том, что это совсем не так.

Во время войны на Тихом океане, которая длилась с декабря 1941 года по август 1945 года, Соединенные Штаты сменили двух президентов. 12 апреля 1944 года президент Франклин Рузвельт внезапно умер, и его вице-президент, бывший сенатор от Миссури, занял пост президента. Он был особенно неопытен во внешней политике. По всем данным, Трумэн был честным, трудолюбивым и порядочным человеком.

Но все же он был гораздо более сложной личностью. Роберт Гриффит описывает:

Трумэн был сложным, а не простым человеком; человек порой разный и агрессивный, способный как на гуманность, так и на высокомерие; человек, который быстро и, возможно, импульсивно принимал решения, но он также мог быть колеблющимся и нерешительным; человек, который, казалось, всегда знал свое собственное мнение, однако, оглядываясь назад, он оказывается сильно зависимым от тех, кто давал ему советы; человек, который ценил честность и прямоту, но который также был способен на противоречия и обман, включая и, возможно, особенно, на самообман.

Генри Стимсон, который станет военным министром во время президентства Трумэна, записал в своем личном журнале за год до того, как Трумэн стал президентом:

«Трумэн — надоедливый и довольно ненадежный человек. Он говорит гладко, но действует подло».

Джеймс Бирнс, который был назначен государственным секретарем вскоре после того, как Трумэн стал президентом, стал главным советником президента, который, казалось, был так плохо подготовлен к этой работе. Хотя у президента было много других советников, Джеймс Бирнс был в центре процесса принятия решений для президента Трумэна.

Бывший помощник Рузвельта Гарри Хопкинс, находясь с президентской миссией в Москве в мае 1945 года, сообщил, что Сталин сказал, что

«по его информации, японцы не примут безоговорочную капитуляцию» и что «если мы будем придерживаться безоговорочной капитуляции, японцы не сдадутся, и нам придется уничтожить их, как мы сделали с Германией».

Тем не менее, несмотря на то, что Трумэн знал, что с изменением условий капитуляции война может быть прекращена, по совету Джеймса Бирна он отказался изменить условия капитуляции!

Многие эксперты, как военные, так и гражданские, считали, что если бы Японии предложили простую капитуляцию, если бы термин «безоговорочная» был удален из предложения о капитуляции, то она бы сдалась без использования атомных бомб. Или если бы Соединенные Штаты прояснили термин «Безусловный» или если бы они просто пообещали Японии, что их Императору не будет причинен вред и что они сохранят позицию Императора неизменной, то Япония, безусловно, сдалась бы. Без обещания позиции и безопасности Императора миллионы японских солдат продолжали бы сражаться до самой смерти.

Когда-то Соединенные Штаты предложили Японии «безоговорочную капитуляцию»! С точки зрения японцев, «безоговорочная капитуляция» означала, что Императора можно арестовать, судить и казнить. Это также могло означать полное уничтожение их культуры и образа жизни. Император Хирохито был как Бог для большинства японцев. Ни один японец не согласился бы, чтобы их Императора оскорбляли, не говоря уже о том, чтобы Судили, увольняли или казнили. Лидеры США хорошо знали это чувство японцев.

Несмотря на все эти экспертные советы от различных видных людей и групп, Бирнс и Трумэн отказались изменить условия капитуляции. Что они на самом деле имели в виду? Было ли это тем, что они уже решили использовать атомные бомбы и заставить немедленно капитулировать? Было ли это тем, что они хотели испытать это новое оружие, на которое было потрачено много денег? Или потому, что они хотели показать миру, в частности русским, что Америка теперь является Верховной державой, сильнее любой другой страны в мире? Юго-западное тихоокеанское командование генерала Макартура подготовило «ограниченное фоновое исследование» летом 1944 года, в котором утверждалось, что «хотя не должно быть никакого ослабления условий мира, свержение или повешение Императора вызовет колоссальную и яростную реакцию всех японцев. Повешение Императора для них было бы сравнимо с распятием Христа для нас. Все будут сражаться, чтобы умереть, как муравьи. Позиция гангстерского милитариста будет неизмеримо усилена. Война будет неоправданно затянута; наши потери будут тяжелее, чем в противном случае». Даже Черчилль в Ялте в феврале 1945 года принял эту генеральную линию. Фактически, еще в эту дату он выступал за некоторые изменения в условиях капитуляции.

К маю-июню 1945 года произошло значительное развитие. Соединенные Штаты прорвали японский кодекс! Теперь американцы могли ясно слышать, что говорят японцы. Были неопровержимые доказательства того, что японцы были близки к капитуляции, но они хотели только условий, которые защитили бы их Императора. В Швейцарии была отмечена серия японских попыток установления мира, о которых глава OSS Уильям Донован доложил Трумэну в мае и июне. Это указывало даже на тот момент, что единственным серьезным препятствием к миру было требование США о «безоговорочной капитуляции». Аллен Даллес, в то время глава операций OSS в Швейцарии (а позднее директор ЦРУ), в своей книге 1966 года «Тайная капитуляция» вспоминал, что:

«20 июля 1945 года по указанию Вашингтона я отправился на Потсдамскую конференцию и доложил там секретарю Стимсону о том, что я узнал из Токио — они хотели сдаться, если смогут сохранить императора и конституцию в качестве основы для поддержания дисциплины и порядка в Японии после того, как разрушительные новости о капитуляции стали известны японскому народу». Посол США в Стокгольме 6 апреля 1945 года сообщил, что его источники считали, что

«Вероятно, японцы примут очень далеко идущие условия путем переговоров». «Однако нет сомнений, что условия «безоговорочной капитуляции» будут неприемлемы для японцев, поскольку это будет означать бесчестье. Применение таких условий будет фатальным и приведет к отчаянным действиям со стороны народа... Императора нельзя трогать».

Среди бумаг Эйзенхауэра есть копия мощного меморандума от 16 июля 1945 года, который Стимсон написал для Трумэна, призывая к многократным работам перед использованием бомбы. Однако неясно, когда это было ему передано. Однако Эйзенхауэр в своей книге «Крестовый поход в Европу» приводит следующий краткий отчет о своей «личной и немедленной» реакции на слухи о планах атомной атаки от Стимсона:

«Я выразил надежду, что нам никогда не придется использовать такую ​​вещь (атомную бомбу) против любого врага, потому что мне не нравилось видеть, как Соединенные Штаты берут на себя инициативу по введению в войну чего-то столь ужасного и разрушительного, каким описывалось это новое оружие…»

Интересно почитать разговор генерала Лемея с прессой:

Лемея: Война закончилась бы через несколько недель без вторжения русских и без атомной бомбы.

Пресса: Вы это имеете в виду, сэр? Без русских и атомной бомбы?

Лемея: Да, с B-29

Пресса: Генерал, зачем использовать атомную бомбу? Зачем мы ее тогда использовали?

Лемея: Ну, другие люди не были убеждены….

Пресса: Разве они не сдались из-за атомной бомбы?

ЛеМэй: Атомная бомба вообще не имела никакого отношения к окончанию войны.

— Это было 20 сентября 1945 года, пресс-конференция генерал-майора Кертиса Э. ЛеМэя, ВВС США.

Руководители вооруженных сил США также выступали против использования этого чудовищного оружия. (Генерал Дуглас) Макартур однажды очень красноречиво говорил мне об этом, расхаживая по полу своей квартиры в Уолдорфе... Макартур считал, что к атомному оружию должны применяться те же ограничения, что и к обычному оружию, что военной целью всегда должно быть нанесение ограниченного ущерба. Макартур, видите ли, был солдатом. Он верил в применение силы только против милитаристской цели, и именно поэтому ядерная тема его оттолкнула. — Бывший президент Ричард М. Никсон, июль 1985 г.

Джордж К. Маршалл, начальник штаба вооруженных сил, также был твердо убежден, что атомную бомбу не следует использовать без предупреждения против города.

Многие военные лидеры считали, что бомба не была военной необходимостью. Исследование Управления стратегических бомбардировок США (официальные исследования постфактум), проведенное ближе всего к реальным событиям, пришло к выводу, что Япония, по всей вероятности, сдалась бы к ноябрю, а Отдел военной разведки Военного министерства пришел к выводу, что «японцы почти наверняка капитулировали бы после вступления России в войну».

Настоящая причина, по которой Америка применила ядерное оружие против Японии. Она заключалась не в том, чтобы положить конец войне или спасти жизни.

Адмирал флота Честер В. Нимиц, главнокомандующий Тихоокеанским флотом, как сообщала газета New York Times 22 сентября 1945 года, на пресс-конференции в Перл-Харборе воспользовался возможностью присоединить свой голос к тем, кто настаивал на том, что Япония уже была побеждена до атомных бомбардировок и вступления России в войну.

Нимиц считал атомную бомбу чем-то неприличным, незаконным видом ведения войны. Контр-адмирал Э. Б. Флаки, командир подводной лодки во время войны и позже личный помощник Нимица, вспоминал, что адмирал Нимиц не считал, что взрывы японцев таким образом спасут много жизней.

Около 69 ученых, работавших над разработкой бомбы в Чикагской металлургической лаборатории, подписали петицию, возглавляемую ведущим ученым Лео Силардом. В петиции в основном говорилось, что атомная бомба не должна использоваться, пока условия, которые будут навязаны Японии, не будут подробно обнародованы, и что, узнав эти условия, Япония отказалась сдаться.

Они были против использования бомбы, не принимая во внимание моральный аспект, а также не изменяя условия капитуляции, не сообщая общественности и японцам подробности этих условий и не давая японцам надлежащей возможности сдаться. Адмирал флота Уильям Д. Лихи, председательствовавший на заседаниях Объединенного комитета начальников штабов, был категорически против использования бомбы и советовал президенту не делать этого. Секретарь Лихи Дороти Рингквист отчетливо помнила, что в день бомбардировки Хиросимы Лихи сказала:

«Дороти, мы пожалеем об этом дне. Соединенные Штаты пострадают, потому что война не должна вестись против женщин и детей».

Если рассматривать показания высших военных руководителей, то доказательства ясно подтверждают, что не только их совет не был серьезно востребован, но и (возможно, за одним возможным двусмысленным исключением) никто из них не считал, что использование атомной бомбы было продиктовано подавляющими военными соображениями. Некоторые из них даже выразили глубокое отвращение к идее нападения на город.

Весьма уважаемый ученый Альберт Эйнштейн был категорически против использования бомбы. 10 августа 1946 года заголовок в New York Times гласил:

«Эйнштейн осуждает использование атомной бомбы».

В статье в Times сообщалось о мнении Эйнштейна, что «подавляющее большинство ученых выступили против внезапного применения бомбы». Эйнштейн считал, что главными факторами были политико-дипломатические, а не военные мотивы. «Я подозреваю, что дело было спровоцировано желанием закончить войну на Тихом океане любыми средствами до участия России».

Религиозные лидеры США также были категорически против использования этого ужасного оружия.

В последнюю неделю июля 1945 года Трумэн и Бирнс к тому времени решили применить новое оружие против Японии. От Сталина они узнали, что Россия собирается напасть на Японию в середине августа или около того. Но они не хотели, чтобы Россия вступила в войну сейчас. Они хотели капитуляции Японии и окончания этой войны до прихода России. Таким образом, роковой приказ об атомной бомбардировке японских городов, вероятно, был отдан 25 июля, за день до того, как была опубликована Потсдамская декларация, которая была 26 июля. Прокламация предположительно была предупреждением японцам сдаться или столкнуться с полным уничтожением. Однако приказ об атомной бомбардировке был отдан за два дня до того, как Судзуки отклонил декларацию от 28 июля!

После окончания войны американские СМИ и правительственные заявления ложно убедили американский народ в том, что сброс атомных бомб был абсолютно необходим для окончания войны. Опросы, проведенные в августе 1945 года, показали, что поразительные 85 процентов американцев одобрили использование атомной бомбы. Многие считали, что независимо от того, насколько ужасным и разрушительным было новое оружие, японцы получили то, что заслужили. К сожалению, в Соединенных Штатах уже более полувека распространяется ложь о том, что бомба была необходима для окончания войны на Тихом океане и что атомная бомбардировка Японии спасла, в зависимости от того, кто во что верит, от четверти до половины или даже миллиона американских жизней!

Лживая пропаганда и ложь начались сразу после смертоносной бомбардировки...сразу с президента.

28 апреля 1959 года Трумэн просто сказал студентам Колумбийского университета, что «сброс бомб остановил войну, спас миллионы жизней».

Фактическая оценка потерь от вторжения составила 31 000 человек. Она была представлена ​​Трумэну непосредственно 18 июня генералом Маршаллом. На основе соотношений, которые тогда были распространены в Тихоокеанской кампании, это, в свою очередь, означало бы 7000-8000 смертей. Но Маршалл также говорил Трумэну и другим, что вторжение будет стоить от ¼ до одного миллиона жизней американцев, что было сильно преувеличенной цифрой. 6 августа 1945 года Трумэн сделал публичное заявление, назвав Хиросиму «важной японской военной базой», подразумевая, что это было главной причиной, по которой она подверглась бомбардировке.

9 августа, три дня спустя, в своем докладе о Потсдамской конференции президент дал похожее объяснение:

«Мир заметит, что первая атомная бомба была сброшена на Хиросиму, военную базу. Это потому, что мы хотели в этой первой атаке избежать, насколько это возможно, убийства мирных жителей». Какой лжец!

Таким образом, ложная информация и ложь на лжи были совершены многими высшими государственными деятелями, включая президента, после смертоносных бомбардировок. Средства массовой информации, как всегда, просто передавали эту ложь рядовым американцам. В результате, поколения за поколениями американцы, похоже, верят, что атомная бомбардировка Японии была необходима для окончания войны и спасения от ¼ до одного миллиона американских жизней!

Согласно подробной книге Гара Альперовица «Решение использовать атомную бомбу» (Альфред А. Кнопф, 1995), стоит рассмотреть основные причины этого ужасного преступления:

(1) Президент Трумэн и Бирнс, два главных действующих лица в решении о бомбардировке, прекрасно знали, что Япония сильно разбита и близка к капитуляции, если бы только их император был защищен условиями капитуляции. Но они отказались изменить эти условия.

(2) Потсдамская конференция была намеренно отложена, чтобы бомба была готова до конференции.

(3) Все мирные инициативы японцев были проигнорированы, включая инициативу самого императора.

(4) Сначала они пытались убедить Россию присоединиться к войне против Японии.

(5) После успешного испытания атомной бомбы они передумали. Затем они хотели отговорить Россию от вступления в войну против Японии.

(6) Они уже решили бомбить Японию атомной бомбой.

(7) Но как только они узнали от Сталина, что Россия объявит войну Японии примерно в середине августа, они решили ускориться и отдать приказ сбросить первую атомную бомбу 6 августа 1945 года, прежде чем у России появится возможность напасть на Японию.

(8) Они в своем решении не менять условия капитуляции и не использовать смертоносное оружие против Японии проигнорировали мнение подавляющего числа экспертов в Соединенных Штатах и ​​Великобритании.

(9) Японским лидерам не дали достаточно времени для изучения Потсдамской декларации.

(10) Они решили использовать атомные бомбы задолго до Потсдамской декларации.

(11) Решение о бомбардировке не было военной необходимостью.

(12) С военными лидерами США серьезно не консультировались. Это было строго гражданское решение.

(13) Намеренно, чтобы нанести максимальный удар, были выбраны крупные городские центры, такие как Хиросима и Нагасаки, и их гражданское население!

(14) Хотя одна бомба, урановая, привела бы к капитуляции, вторая бомба, плутониевое устройство, была использована три дня спустя.

(15) После ужасных убийств мирных жителейТрумэн и его администрация при поддержке американских СМИ провели кампанию лжи и дезинформации. Таким образом, среднестатистический американец был оставлен в неведении относительно истинных причин такого преступного деяния президентом США.

(16) Бомбы были использованы, чтобы заставить Японию капитулировать до того, как Россия вступила в войну, чтобы не допустить Россию к послевоенному управлению Японией.

(17) Кроме того, бомбы использовались для того, чтобы внушить СССР и остальному миру, что у Америки есть это мощное оружие, и она не колеблясь применит его для достижения своих глобальных интересов и целей.

Утверждение президента Трумэна и некоторых его помощников о том, что от ¼ до одного миллиона американских жизней были бы спасены, если бы вторжение было необходимо, в лучшем случае сильно преувеличено. Но, по мнению большинства экспертов того времени, вторжение даже не было необходимым.

Преднамеренное нападение на гражданских женщин и детей в густонаселенном городском районе было направлено на создание максимального психологического воздействия на умы японцев, русских и всего мира.

Мгновенная смерть тысяч жителей Хиросимы и Нагасаки оказала глубокое воздействие на умы людей по всему миру.

Более 140 000 из 350 000 жителей Хиросимы и 70 000 из 270 000 жителей Нагасаки погибли в течение пяти месяцев в результате атомных взрывов. Едва ли есть какие-либо логические возражения против вывода, к которому пришли члены Управления стратегических бомбардировок США… «что Япония наверняка сдалась бы до 31 декабря 1945 года, и, по всей вероятности, до 1 ноября 1945 года. Япония сдалась бы, даже если бы атомные бомбы не были сброшены, даже если бы Россия не вступила в войну, и даже если вторжение не планировалось и не рассматривалось».

Лидеры США должны были знать это до того, как решили использовать бомбы. Тогда почему они совершили такое преступление?

Ну, больше всего они хотели показать России новое оружие, которым обладают Соединенные Штаты. Они не только хотели показать России, но и объявить миру, что Соединенные Штаты не колеблясь используют любые средства для защиты и охраны своих интересов!

Они также хотели сдержать Россию от оказания своего влияния в Европе, особенно в Восточной Европе, и Азии. Кроме того, атомная бомба привела бы как к капитуляции Японии, так и к подчинению ее Соединенным Штатам в послевоенный период на долгие годы. Она предотвратила возможное российское вторжение в Японию, предоставив США свободу в одностороннем порядке под оккупацией формировать послевоенный курс Японии. Кроме того, бомбы, как и предполагалось, послали мощный и электризующий сигнал миру и особенно советскому руководству о новом мощном оружии и готовности Америки безжалостно применять его в погоне за своими глобальными интересами.

Только полная бесчеловечность и зверская беспощадность человека могут совершать такие преступления против мирных жителей любой страны!

Разрушения и число погибших в Хиросиме: из предполагаемых 320 000 человек около 80 000 были мгновенно убиты или смертельно ранены. Около трети жертв были солдатами.

Некоторое время спустя после момента взрыва, который произошел примерно в 08:15 и 43 секунды (по местному времени), по словам Пола Тиббетса (из общественного достояния)

Каменные колонны у входа в клинику Сима были вбиты прямо в землю. Все здание рухнуло. Все его обитатели мгновенно испарились. Из общего числа в 90 000 человек 62 000 других зданий были разрушены. Городские коммунальные и транспортные службы были разрушены. Водопроводная магистраль пострадала более чем 70 000 раз. 180 из 200 врачей города погибли; 1654 медсестры из 1780 также пострадали. Из 55 больниц и пунктов первой помощи только три продолжали работать.

Самая большая группа жертв произошла в замке Хиросимы, примерно в 900 ярдах от эпицентра. Там, на открытом воздухе, несколько тысяч солдат и один американский военнопленный подверглись прямому воздействию распространяющегося взрыва. Они мгновенно сгорели. Их обугленные тела сгорели на плацу. Подобная судьба постигла тысячи других в близлежащих районах. Замок Хиросимы был полностью разрушен. Девяносто процентов его обитателей погибли. Среди жертв были школьницы, дежурившие в центре связи.

Излученное тепло подожгло радио Хиросимы. Он сжег грузовики, трамвайные вагоны и железнодорожный подвижной состав. Каменные стены, стальные двери и асфальтовые покрытия — все раскалилось докрасна. Взрыв перенес одежду на кожу. У мужчин на голове остались следы от кепок, у женщин — отпечатки кимоно, а у детей на ногах остались следы от носков. Все это произошло в течение нескольких секунд после взрыва!

И в Хиросиме, и в Нагасаки 50 процентов всех, кто находился в радиусе трех четвертей мили от эпицентра, погибли в день взрыва, а 80–100 процентов тех, кто находился на таком расстоянии, в конечном итоге скончались от ран.

По оценкам Ричарда Родса, в течение пяти лет число смертей, связанных с атомной бомбардировкой Хиросимы, составило около 200 000 человек, а в Нагасаки — 74 000. В анналах войн ни одна атака не унесла столько человеческих жизней, как атомная бомбардировка Хиросимы. Жертвами стали не только те, кто ощутил на себе непосредственное воздействие смертоносного взрыва, но и десятки тысяч других, включая плоды в матке, которые подверглись воздействию радиации в течение нескольких дней после бомбардировки. Сотни тысяч людей пострадали от ужасных последствий радиации, «смерти при жизни» в последующие годы вплоть до настоящего времени.

Таким образом, Хиросима была разрушена одной атомной бомбой. Большинство зданий были сравнены с землей. Тысячи из них сгорели и были выпотрошены. Помимо предполагаемых 80 000 человек, которые были мгновенно убиты, тысячи получили смертельные дозы радиации. Тысячи были сильно обожжены или ранены. У некоторых из них была разорвана и обожжена одежда, кожа слезала с лица, рук и ног, а волосы были обожжены. Многие выглядели как призраки, бесцельно перемещающиеся, испуганные, похожие на зомби, стонущие и просящие о помощи и воде. Подавляющее большинство из них были детьми и женщинами, которые в конечном итоге умерли мучительной смертью.

Президент Трумэн узнал об историческом взрыве, когда он заканчивал обед с экипажем судна Augusta, плывущего по спокойным водам к дому.

Офицер картографической комнаты передал ему сообщение, в котором говорилось:

«Хиросиму визуально бомбили… в семь пятнадцать вечера по вашингтонскому времени, пятого августа… через пятнадцать минут после сброса», — доложил капитан Парсон. «Состояние в самолете после доставки нормальное. Результаты однозначно успешны во всех отношениях. Видимые эффекты больше, чем в любой тест».

Трумэн поднял глаза, его лицо сияло. «Капитан», — воскликнул он офицеру, — «это величайшее событие в истории!»

 

Уничтожение Нагасаки: в 11:02 утра Америка взорвала плутониевую бомбу на Нагасаки.

Плутониевая бомба, взорвавшись над землей, высвободила огромную энергию в виде света, тепла, гамма-излучения и давления. В радиусе 1000 ярдов почти все живые организмы — насекомые, птицы, кошки, собаки, куры и лошади — мгновенно погибли.

Кроме того, все растения, цветы, трава и деревья сморщились и умерли. Дерево начало гореть. Оцинкованные железные крыши и металлические балки начали пузыриться, и образовавшиеся мягкие липкие массы скручивались и образовывали гротескные формы. Камни были измельчены. Каждый кубический дюйм воздуха сгорел за секунду. Те, кто подвергся воздействию в пределах этого периметра, ничего не знали и не чувствовали. Их обугленные, почерневшие и неузнаваемые формы тихо упали там, где стояли.

Тепловые лучи, хотя и очень интенсивные, длились всего несколько секунд. Затем раздался взрыв. В радиусе 800 ярдов из-за огромного давления, в сто раз сильнее, чем у самого сильного тайфуна, все здания были полностью разрушены. В трех милях от них взрывная волна, распространявшаяся наружу со скоростью 9000 миль в час, снесла стены и крыши домов.

Из примерно 55000 существовавших в то время зданий около 20000 были уничтожены либо пожаром, либо взрывом. Тысячи людей, избежавших радиации, получили серьезные ранения от разлетающегося стекла, дерева, балок и других предметов.

Около 30000 человек погибли в первые несколько минут взрыва. В три раза большее число погибло в последующие дни, месяцы и годы. Филиал тюрьмы Ураками в Нагасаки, примерно в 100 метрах к северу от эпицентра, был уничтожен вместе со 134 заключенными и надзирателями. Церковь Ураками, в 500 метрах к востоку, рухнула, убив всех 200 человек и двадцать священников внутри. В начальной школе Сирояма, в 500 метрах к западу от эпицентра, из примерно 1500 детей и учителей погибло около 1310. Также около 1300 человек погибло в начальной школе Ямазато. В женской школе Дзёсэй погибло 212 учениц и монахинь. Другие школы находились недалеко от эпицентра, каждая потеряла от 140 до 220 детей и сотрудников. Более 1000 врачей, медсестер, пациентов и студентов погибли в горящих зданиях больницы колледжа Нагасаки и медицинского колледжа и вокруг них. Из 1800 находившихся там погибло более 200 пациентов и 530 студентов-медиков. Смерть и разрушения были душераздирающими.

После этого, через несколько часов и в течение следующих нескольких дней, тысячи людей, большинство из которых были гражданскими лицами, которые были ужасно обожжены, были замечены медленно ползучими, идущими или просто лежащими на улицах. Их лица были обожжены, почернели, волосы на головах и бровях сгорели, кожа с их лиц и конечностей отслаивалась, а верхняя часть тела была обнажена, так как их одежда была сожжена, они стонали и стонали от сильнейшей боли. Они были похожи на призраков с розовым цветом внутренней стороны их кожи, видневшейся на некоторых участках их лица, рук и ног. Ужасное бедствие, созданное руками человека, обрушилось на их несчастный город.

Америке удалось нацелиться на гражданских лиц, чтобы создать максимальные потери и оказать наибольшее воздействие. Из тех, кто погиб в этом взрыве, 3 процента были военнослужащими, 13 процентов работали в военной промышленности. Но подавляющее большинство из них, составляющее 84 процента, были обычными людьми. В основном это были женщины, девушки, дети, студенты и пожилые люди. На протяжении поколений гражданские жертвы атомных бомб страдали от ужасных последствий радиоактивности, когда тысячи детей рождались с врожденными дефектами, вызванными радиацией, которой подверглись сотни тысяч людей в Хиросиме и Нагасаки. Эти жертвы радиации страдали годами и в конце концов скончались от мучительных ран. В истории нет аналогов, когда сотни тысяч невинных мирных жителей подверглись такой трагической судьбе в таких масштабах. Преступление переходит все границы варварства, когда понимаешь, что всей трагедии можно было избежать!

*

Чайтанья Дэйв — инженер и бизнесмен. Он является автором трех книг: ПРЕСТУПЛЕНИЯ ПРОТИВ ЧЕЛОВЕЧЕСТВА: Шокирующая история преступлений США с 1776 по 2007 год, КРАХ: Цивилизация на грани-2010, МАРШ РАЗРУШЕНИЯ КАПИТАЛИЗМА: Замена его экономикой, дружественной людям и природе. Автор множества статей о политике, истории и окружающей среде. Основатель/президент некоммерческого благотворительного фонда, помогающего бедным сельским жителям Индии, Непала, Гаити, США-бездомным и других бедных стран. С ним можно связаться по адресу cahumanity@gmail.com.

Персональная страница: https://peacefromharmony.org/?cat=en_c&key=1205

--------------------------

 






Up
© Website author: Leo Semashko, 2005; © designed by Roman Snitko, 2005