Home

Mission

Contents

News

Links

Authors

About Us

Publications

Harmony Forum

Peace from Harmony
Patrick Bond. US imperial dominance, BRICS sub-imperialism and unequal ecological exchange

 

Patrick Bond

 

 

Patrick Bond (born 1961, Belfast, Northern Ireland) is Distinguished Professor
at the University of Johannesburg Department of Sociology,
where he directs the Centre for Social Change.

https://en.wikipedia.org/wiki/Patrick_Bond

https://www.cadtm.org/Patrick-Bond?lang=en

 

--------------------------

 

US imperial dominance, BRICS sub-imperialism and unequal ecological exchange

An interview with Patrick Bond

10 January, 2024, by Patrick Bond, Federico Fuentes

https://www.cadtm.org/US-imperial-dominance-BRICS-sub-imperialism-and-unequal-ecological-exchange

Русский перевод и комментарии ниже

 

Patrick Bond is a Distinguished Professor of Sociology at the University of Johannesburg, as well as a political economist, political ecologist and scholar of social mobilisation. He is the author of BRICS: An Anti-Capitalist Critique and Extreme Uneven Development: Financial Volatility, Deep Capitalist Crisis and Super-Exploitation in South Africa and the World. In this interview with Federico Fuentes for LINKS International Journal of Socialist Renewal, Bond discusses modern-day multilateral networks of imperial power, the role BRICS countries play within this framework, and the need to incorporate the concept of “unequal ecological exchange” into our analyse of imperialism.

 

Over the past century, we have seen the term imperialism used to define different situations and, at other times, be replaced by concepts such as globalisation and hegemony. Given this, what value remains in the concept of imperialism and how do you define imperialism today?

The idea of imperialism was classically associated with competitive internecine battles between a few great European powers. Their internal capitalist-crisis tendencies spurred an unprecedented geographical expansion, facilitated by major financial markets, which in turn ran into various limits. In that context, colonial military power was typically deployed to conquer territory and establish formal state management and, later, informal neo-colonial political-economic power relations. Colonial regimes established the policing, legal and monetary systems that capitalism required to conquer territories, subjugate peoples and extract resources, dating to the 16th century in the British, French, German, Dutch, Portuguese, Spanish, Belgian and Italian spheres of influence, and joined later by the United States.

In our current age, that imperialist formula remains highly relevant, with an additional element that became more vital after World War II and has been utterly impossible to avoid since the 1990s: the post-war economic, socio-cultural, geopolitical and military dominance of the United States, increasingly exercised through Western-headquartered multilateral institutions whose operations favour the interests of the largest multinational corporations and especially financiers. Imperialist multilateral institutions include the World Bank and International Monetary Fund (IMF), founded in 1944, and later the World Trade Organisation (WTO, originally the 1948 General Agreement o­n Tariffs and Trade). The Bretton Woods financial institutions dramatically expanded during the ’80s and ’90s in the wake of commercial bank internationalisation, along with the Bank for International Settlements as a league of central banks dominated by those of the US, Great Britain, Europe and Japan. Increasingly important financial regulatory systems emerged especially after the Western attack o­n Muslim banks following Al Qaeda’s September 2001 attack o­n New York and Washington.

In relation to the most difficult problem — climate change — the United Nations Framework Convention o­n Climate Change has generally served the main corporate fossil fuel and industrial interests. As witnessed in Dubai in early December, the annual global climate summits are under imperialist control and hence fail to compel cuts in greenhouse gas emissions to sustainable levels — or to even phase out fossil fuels — while refusing a logical principle: polluter-pays reparations. Instead, imperialist climate policymakers prefer gimmicks such as carbon markets that, in effect, privatise the air, and techno fix myth-making. A large network of status quo NGOs and philanthro-capitalists have become vital enablers and legitimators of climate imperialism, as is also the case in nearly every other (silo-delimited) sectoral arena of global public policy.

Additional informal networks of imperial power can be found at the Davos-based World Economic Forum, which has taken o­n the mantle of a futuristic brain trust, o­ne formerly adorning the Bilderberg Group and US Council o­n Foreign Relations. Likewise, working to shape public consciousness, the corporate media and numerous think tanks with specialist influences are responsible for ideological and strategic aspects of imperialist regime maintenance, now located in capital cities across the world.

But states remain vital, and military, geopolitical and economic-managerial collaborations between powerful capital cities remain the crucial factor behind imperialism’s durability. Since the ’70s, the G7 bloc has often coordinated Western state power, depending upon the conjuncture. The US Pentagon-centred North Atlantic Treaty Organisation, NATO, has been revived in recent years, while the Five Eyes intelligence alliance (involving Great Britain, Canada, Australia and New Zealand) coordinates Anglophone military interests. And the Quadrilateral Security Dialogue fuses Japanese, Indian, Australian and US forces in Asia, mainly against China’s expansion.

Sometimes, imperial powers use the UN Security Council for broad-based control — albeit recognising divisive contradictions associated with geopolitical antagonisms — and allow the UN General Assembly votes o­n the “rules-based order” mainly for the sake of legitimacy. Disputes within the imperialist military networks, such as whether to support the early-2000s invasions of Afghanistan and Iraq, were subdued as US neo-conservative leadership consolidated through the George W Bush and Barack Obama administrations, with firm British backing. Aside from two exceptions at the UN — a 1987 ban o­n chlorofluorocarbons (CFCs) and a 2002 medicines fund — neoliberal policies have been sustained throughout.

At the national scale, as the Covid-19 pandemic caused economic lockdowns in 2020-21, many states engaged in mild Keynesian income distribution and some industrial policy intervention. China remains the leading national state capable of major non-market and often anti-market interventions, such as banning cryptocurrencies, imposing tough exchange controls, tightly regulating Big Data and investing in public goods (especially environmental rehabilitation). But this occurs within a context: the sustained over-accumulation of Chinese productive capital, leading to a “going out” by many industrial firms, mainly along an uneven Belt & Road Initiative, also reflecting extractivist expansion.

Most of this imperial power requires comprador elite alliances with victim-country neoliberal leaders in business and most governments. Indeed, since the world financial meltdown of the late 2000s, and again during the Covid-19 pandemic, there has emerged a vital new feature of imperial assimilation, especially associated with the Brazil-Russia-India-China-South Africa (BRICS) bloc’s rise to the global stage. These middle-sized economies are playing greater roles not o­nly in multilateral institutions, but in the G20 group — hosted in 2023 by India, 2024 by Brazil and 2025 by South Africa. The utilisation of regional middle-power allies to complement the US military agenda is not new, with Brazil, Turkey and, especially, Israel deserving longstanding titles of sub-imperialist. This was the term Ruy Mauro Marini coined to characterise Washington-Brasilia relations in 1965, which was later to be broadly characterised within the category semi-periphery by Immanuel Wallerstein’s world-systems school.

The merits of sub-imperialism to US power were articulated by independent presidential candidate Robert F. Kennedy, Jr., who otherwise is a strong critic of abusive trillion-dollar annual military spending. But in an https://www.cadtm.org/BRICS-begin-to-crack-under-geopolitical-and-economic-pressure o­n November 5, RFK Jr pledged that if elected in late 2024, he would “Make sure that we have the resources that are critical to us, including the oil resources that are critical to the world, that we have a strike capacity to make sure to be able to protect those. And Israel is critical, and the reason it’s critical is because it’s a bulwark for us in the Middle East. It’s almost like having an aircraft carrier in the Middle East.”

That is a terribly crude, albeit honest, version of Washington’s desired sub-imperial allies. A more general reflection is in capitalism’s multilateral management, such as when economic stress rose in 2008-11 and 2020-22 and both imperial and sub-imperial regimes used the G20 and IMF to coordinate monetary expansion, bank bailouts and rapidly-lowered interest rates.

You have outlined the array of imperialist forces and institutions. But how should we then understand the economic and geopolitical contradictions they now confront, for example in the form of US-Russia tensions?

Major shifts in capital accumulation patterns are reflected in quite dynamic imperialist/sub-imperialist arrangements. Since the 1970s, when capitalist crisis tendencies reemerged, East Asia became an attractive investment option for firms facing lower profit rates in the West. The globalisation of trade, investment and finance accelerated, spurred by the advent of petrodollars (oil economy reserves) and Eurodollars, which centralised money in core Western financial havens. Then, US/British-led neoliberal financial deregulation, starting in the early ’80s, permitted an explosive growth in credit, financial product innovations and speculative capital. Soaring interest rates — imposed from Washington in 1979 to address US inflation — attracted more of the West’s investable funds into the financial circuits of capital. And the European Union economy became a more coherent, less fragmented unit of capitalist power, with a single currency by the early 1990s. Correspondingly, multilateral institutions’ control functions in relation to debtor countries mainly served the interests of multinational corporations and banks, especially o­nce the ’80s debt crisis transferred policy power to the World Bank and IMF. This financial component of imperialism is o­nce again a profound problem in the wake of many countries’ Covid-19 debt encumbrances.

In this context, various long-standing geopolitical pressures and military tensions became more acute during the 2010s — mostly evident as full-blown wars in Ukraine and the Middle East at present, but potentially also in conflicts liable to break out at any time in Central Asia, the Himalayan Mountains, the South China Sea and the Korean peninsula. These divisions can certainly escalate quickly, submerging broader mutual interests and creating a “camp” mentality — the West versus a China/Russia-led so-called multipolar alignment, which in turn have profoundly affected anti-imperialist sensibilities across the world.

The conflicts have extended to labour migration, trade and finance, as witnessed by the rise of xenophobia and right-wing critiques of “globalism”. These were crystallised in right-wing populist victories in three 2016 votes: Brexit, Donald Trump in the United States, and Rodrigo Duterte in the Philippines, followed by other votes including in Brazil, Italy, and now Argentina and the Netherlands. Underlying the lack of faith in liberal elite politics is not o­nly mismanagement of what they concede is a so-called “polycrisis” unfolding in diverse areas of multilateral responsibility, but also the decline of most globalisation ratios (especially trade/GDP) after 2008 resulting in a “deglobalisation” or what The Economist terms “slowbalisation” and the latest UN Conference o­n Trade and Development (UNCTAD) report refers to as “stall-speed” growth. That UNCTAD document confesses “unequal benefits from trade integration,” which since 2021 have begun to generate “a new political economy of trade governance” based o­n “building resilient supply chains, supporting a just energy transition, delivering decent jobs, tackling corruption and corporate tax avoidance, and developing a secure digital infrastructure” — all of which deprioritise “globalisation in general, trade liberalization specifically.”

In addition to these openly-admitted flaws in the system, the US-China trade war, starting in 2017, and the 2022 Russian invasion of Ukraine reflect further contradictions and limits within capital’s geographical expansion. The ebb and flow of paleo-conservative ideology against the neo-con imperial agenda will continue to disorient imperialist managers and institutions, as was witnessed during the Trump regime.

But many such conflicts — born of internal capitalist contradictions — are not really inter-imperial in character. They reflect a rogue character within sub-imperialism – from which Russian president Vladimir Putin crossed the line by invading Crimea in 2014 and the rest of Ukraine in 2022 – and within imperialism — for example when the US Treasury took extreme measures against Russia’s global financial integration, kicking Moscow out of the main bank transaction system and seizing several hundred billion dollars of its carelessly-scattered official and oligarch assets.

It is difficult to contemplate contemporary imperialism without at least touching o­n all these dynamics and mentioning the institutions undergirding imperial power. Since the era of Lenin’s imperialism, the system has evolved into a far more complex network responsible for managing global capital’s commodification of everything under the sun, in part by displacing its crisis tendencies via more extreme uneven and combined development. We need conceptual tools — especially sub-imperialism, although the term is very alienating for Third World nationalists — to attack each of these processes. This will, in the process, allow us to transcend the simplistic anti-imperialist rendition of “my enemy’s enemy is my friend,” so often found in so-called campist logic. After all, Putin himself made clear o­n the eve of the Ukraine invasion how stifling he considered Lenin’s Bolshevik legacy of decentralising power to ethnic nationalities, threatening in mafioso-style: “You want decommunisation? Very well, this suits us just fine. But why stop halfway? We are ready to show what real decommunisation would mean for Ukraine.”

In spite of that, an enemy’s-enemy-is-my-friend sentiment — for example, backing Putin’s invasion, in part because they consider China as the world’s socialist vanguard — is still a dominant “mood”, as Vijay Prashad terms this orientation to Global South politics. Such sentiments are regularly expressed by the leadership of the five largest centre-left forces here in South Africa: the Economic Freedom Fighters, the Radical Economic Transformation faction of the ruling African National Congress, the South African Communist Party, and the two largest wings of organised labour — the Congress of South African Trade Unions and the National Union of Metalworkers of South Africa. So, the formulations we use are increasingly important, for example in contesting both Russia’s invasion of Ukraine and Israel-US’ genocidal attacks, with a consistent line of analysis.

Discussions o­n the left regarding imperialism today often refer back to Lenin’s book o­n the subject. How much of Lenin’s book remains relevant today and what elements, if any, have been superseded by subsequent developments?

Yes, we all go back to that little bible — so let us consider its strengths, but also its weaknesses. The core description involves five features of an integrated world capitalist system in that particular conjuncture, which showed sufficient maturity to work in tandem: concentration of capital and production; finance capital fusing industrial, landed and mercantile capital under the domination of banks; export of capital; monopolies and cartels that operated across borders; and the division of the world among the biggest capitalist powers, which was most obvious in the Berlin “Scramble for Africa” in 1884-85 and — just as he finished writing Imperialism — the May 1916 British-French-Russian Sykes-Picot Agreement that carved up the Ottoman Empire. In various ways, all these tendencies are evident today.

But at least two flaws stand out. First, bear in mind the 1929 rebuttal by the first Frankfurt School economist, Henryk Grossman, to an idea of Lenin and, before him, Rudolf Hilferding: the all-encompassing “finance capital”. In the crucial third chapter of Imperialism, Lenin insisted: “It is characteristic of capitalism in general that the ownership of capital is separated from the application of capital to production, that money capital is separated from industrial or productive capital, and that the rentier who lives entirely o­n income obtained from money capital, is separated from the entrepreneur and from all who are directly concerned in the management of capital. Imperialism, or the domination of finance capital, is that highest stage of capitalism in which this separation reaches vast proportions. The supremacy of finance capital over all other forms of capital means the predominance of the rentier and of the financial oligarchy; it means that a small number of financially ‘powerful’ states stand out among all the rest.”

Much more of a social-democratic reformer than Lenin, Hilferding had advised in 1910 that “taking possession of six large Berlin banks would mean taking possession of the most important spheres of large-scale industry.” The term finance capital reflected the sector’s power — of which Lenin and Hilferding provided many examples — but not its vulnerabilities and contradictions, as Grossman presciently argued just before the 1929-31 world financial meltdown in his book, The Law of Accumulation and Breakdown of the Capitalist System: A study in Marxian crisis theory.

Second, Lenin’s framing assumed that internecine battles between corporates — backed by states representing their interests — would define the imperialist stage of capitalism, in contrast to an earlier understanding elaborated by Rosa Luxemburg in 1913. For her, due to the “ceaseless flow of capital from o­ne branch of production to another, and finally in the periodic and cyclical swings of reproduction between overproduction and crisis ... the accumulation of capital is a kind of metabolism between capitalist economy and those pre-capitalist methods of production without which it cannot go o­n and which, in this light, it corrodes and assimilates.” The stress in Luxemburg’s analysis is o­n how imperialism follows from capitalist power, confronting society, nature and early states: “non-capitalist relations provide a fertile soil for capitalism; more strictly: capital feeds o­n the ruins of such relations, and although this non-capitalist milieu is indispensable for accumulation, the latter proceeds at the cost of this medium nevertheless, by eating it up.” Lenin considered such arguments to be “rubbish” and wrote off Luxemburg’s book as a “shocking muddle”. But the subsequent century proved that even during a period of relatively non-competitive Western imperialism dominated by a sole military superpower, more extreme forms of accumulation by dispossession — as David Harvey has renamed such capitalist/non-capitalist thievery — are often the recourse capitalism takes when needing to temporarily displace its contradictions. Casualised labour, welfare-state austerity, privatisation and the wider reach of the extractive industries into what Marx called the “free gifts of nature” are obvious manifestations.

Two other responses to crisis, crucial ever since the first circuits of capital emerged, are what Harvey termed the “spatial fix” — the geographical shift of capital to more profitable sites — and the “temporal fix” — in which the ability to displace capital over time relies o­n ever more sophisticated financial systems, so as to pay later but consume now, to mop up the glutted markets. The result is a “new imperialism,” more dependent than ever upon shifting, stalling and stealing in order to displace capital that over-accumulates in exposed economic spaces and sectors, rather than face full-fledged devalorisation of the 1930s Great Depression type.

That means it is vital to comprehend which reforms, either proposed or underway, will allow that displacement of overaccumulated capital to continue, and hence facilitate imperialism’s revitalisation, and which stand in the way. In his 1964 Strategy for Labour, French sociologist Andre Gorz derided minor adjustments that meet broad-based imperialism’s needs as “reformist reforms” and those that undermine the dominant political-economic logic as “non-reformist reforms”. That distinction requires serious anti-imperialists to transcend their current fetish with inter-state relations, in part because of the way BRICS+ has been assimilated within multilateralism.

In light of the changes experienced during the past century, what relative weight do the mechanisms of imperialist exploitation have today, as compared to the past?

Enormous influence has emerged above and beyond the national state and are found within the core multilateral imperialist institutions just discussed. That is why the West has often worried about an increasingly arduous — but nonetheless vital — assimilation of the BRICS into the structures of world power, and now its additional five members (assuming Argentina declines its invitation) — US sub-imperial allies Saudi Arabia, United Arab Emirates and Egypt, plus Ethiopia, and durable Washington enemy Iran.

China is most important, and in mid-2014, Obama was asked by a leading imperialist periodical about assimilation prospects:

The Economist: You see countries like China creating a BRICS bank, for instance — institutions that seem to be parallel with the system, rather — and potentially putting pressure o­n the system rather than adding to it and strengthening it. That is the key issue, whether China ends up inside that system or challenging it. That’s the really big issue of our times, I think.

Obama: It is. And I think it’s important for the United States and Europe to continue to welcome China as a full partner in these international norms. It’s important for us to recognise that there are going to be times where there are tensions and conflicts. But I think those are manageable. And it’s my belief that as China shifts its economy away from simply being the low-cost manufacturer of the world to wanting to move up the value chain, then suddenly issues like protecting intellectual property become more relevant to their companies, not just to US companies.

The welcoming strategy generally paid off. By early 2017, o­n the eve of Trump’s inauguration, [Chinese president] Xi Jinping pronounced in Davos that he would gladly take the mantle from Obama: “Economic globalisation has powered global growth and facilitated movement of goods and capital, advances in science, technology and civilisation, and interactions among peoples… Whether you like it or not, the global economy is the big ocean that you cannot escape from. Any attempt to cut off the flow of capital, technologies, products, industries and people between economies, and channel the waters in the ocean back into isolated lakes and creeks is simply not possible.”

A former BRICS New Development Bank (NDB) vice president, Paulo Battista, made the same point as Obama at the Valdai Club in Russia recently, in a wide-ranging self-critique of that bank and the Contingent Reserve Arrangement (CRA), which was meant to be an alternative to the IMF: “Let me assure you that when we started out with the CRA and the NDB, there existed considerable concern with what the BRICS were doing in this area in Washington, DC., in the IMF and in the World Bank. I can testify to that because I lived there at the time, as Executive Director for Brazil and other countries in the Board of the IMF. As time went by, however, people in Washington relaxed, sensing perhaps that we were going nowhere.”

Nowhere different, to be more precise. Hence in spite of talk-left critique of the West, there is a walk-right coherence with imperialism’s sustenance of corporate power within a multilateral agenda that the West and BRICS+ generally support. The overall aim of imperial/sub-imperial managerialism remains the extension of the principles and practices of commodification into all aspects of human life and nature, amplified by Big Data, rising surveillance capacity, artificial intelligence and other new technologies. Even when global public goods are urgently needed, such as removing intellectual property from renewable energy and storage innovations, or in pandemic vaccine treatment and management, the WTO has proven important notwithstanding rare critiques, such as India and South Africa requesting a waiver to address Covid-19 — a stance they retreated from in mid-2022 when Brazil, Russia and China did not help overcome European Big Pharma resistance.

The assimilation process has long corresponded with the interpenetration of capitals — and a newly-confident international capitalist class with tax-haven protection and multiple citizenships — during the period of ever-rising trade, foreign investment and cross-border financial flows, up until the peak of globalisation in 2008. A near-universally adopted ideology was vital — the neoliberal so-called Washington Consensus — and is still associated with privatisation, deregulation, outsourcing, casualisation, market-based public policy and a myriad of public-private pilfering techniques, as austerity policies are reasserted (following the momentary 2020-22 pause).

In the case of environmental management, the ideology of ecological modernisation combines faith in technology and markets. As for social policy, attempts to reform imperialism and establish social pacts conclusively failed, aside from the 2020-21 years of Covid-19 emergencies. Instead, a new threat can be found in “financial inclusion” strategies to leverage cash welfare grants through collateralised microfinance debt encumbrance, as innovated in an extremely predatory manner here in South Africa a decade ago by the new World Bank president, Ajay Banga.

Compare this ideology with that of past imperial projects, such as racist colonialism, or Bismarck’s Germany which pioneered the welfare state, or the way colonial and neo-colonial power fostered a labour aristocracy in the core capitalist countries, or the post-war Keynesianism and social-democratic frameworks in which US and European powers projected their alternative to the Soviet and Chinese paths. Today’s imperialism is a far more vicious, extractive and effective version. Neoliberalism leads to a no-holds barred capitalism that shrinks sovereignty and entails such an all-encompassing global power structure that even BRICS countries’ firms rely upon Washington-Geneva-New York institutions to extract profits up and down the global value chain, in which Shanghai-Mumbai-Johannesburg-Sao Paulo capital often does the dirty work of extraction and manufacture but rarely picks up the bulk of profits located in R&D, marketing and financing.

It would appears that, particularly in the wake of the BRICS+ Johannesburg summit in August, some left intellectuals who o­nce viewed BRICS as a potential challenger to Western imperial hegemony are now more sceptical of the possibilities of multipolar politics? Do you get that impression too? What value, if any, should the left give to the concept of multipolarity, given what you have outlined with regard to the role BRICS countries play within the imperialist system?

I think that is the case, and it is mainly because of the failure of that summit to advance a de-dollarisation agenda. o­ne revealing discussion regarding this topic occurred in September. Here are some excerpts:

PEPE ESCOBAR: “Nothing can be done by the BRICS as long as the IMF continues to dictate... an extra problem. The fact that the New Development Bank, the BRICS Bank, basically, essentially, as Glazyev has been saying all the time, it’s still dollarized. And how are they going to escape from the fact that they are dollarized?... how are we going to de-dollarize the BRICS bank, the new development bank? This is something that Dilma Rousseff, former Brazilian president, now president of the NDB, she said that a few months ago, and she said that during the BRICS summit. Ah, our goal is to have 30% of our loans bypassing the dollar in the next few years. But this is completely nuts. It should be like 70% or 80% now. And you’re going to wait for 30% next year or in two years. So this means that it’s still a completely dollarized bank. What to do, Radhika and Michael?

RADHIKA DESAI: Well, let me start. So I would say that the key thing that we have to understand is that the New Development Bank is not where we should look if we are looking at the processes of de-dollarization. I agree that it remains within the spell of the IMF and the World Bank and so o­n... we are overestimating the cooperation between the… BRICS [which] still includes India, for example, and Brazil and South Africa, whose commitment to an anti-dollar world is actually not as firm as you might imagine. So, I think that this is going to be a drag...

MICHAEL HUDSON: “The problem that the BRICS have is not simply avoiding the IMF. How o­n earth can they afford to make their public investment in infrastructure and roads and the things we’ve been talking about if they have to pay the existing backlog of foreign dollarized debt that has been run up under IMF sponsorship... So if you’re going to have a philosophy that’s the opposite of the old neocolonialist financial imperialism, you have to make the BRICS break from the West, not o­nly trading among yourselves, but saying, we’re going to have a moratorium o­n foreign debt.”

Those still believing the BRICS are or can be anti-imperialist, instead of sub-imperialist, need to grapple with the following questions:

·Why are the BRICS directors at the Bretton Woods Institutions so supportive of the status quo, backed by their Treasuries and central banks?

·Why does the BRICS NDB portfolio appear not o­nly so irrationally dollarised (since so many loans really are meant for inputs that do not require $US-denominated imports), but also so subject to New York credit ratings agencies’ approval (hence the NDB joining anti-Moscow sanctions in early March 2022) and thus so eco-socially-destructive and crony-capitalist corrupt?

·Why has the most desperate BRICS borrower from the IMF/Bank — South Africa — not even begun to question what is its inherited and corruption-related odious debt?

·Why, when Putin defaulted o­n Russian foreign debt in mid-2022, did nothing really happen as a direct result, and why does he actually want to resume repayment?

·What are the social forces we need to put in place in South Africa and other BRICS countries to achieve hegemony for a “philosophy that’s the opposite of the old neocolonialist financial imperialism”?

·If we all want de-dollarisation and o­ne of the routes towards that is a Western financial collapse, then what lessons do we learn from Quantitative Easing, bailouts, low interest rates and other Western central-bank rescue tricks from 2008-13 and 2020-21 — and how can a delinking process succeed when the Western financial authorities have all manner of blandishments and punishments, and BRICS banks and corporates are so reliant upon Western trade, investment and finance?

The o­nly way to answer these queries is to shift from multipolar fantasies to a more realistic, radical approach, by framing the BRICS as a generally sub-imperial force (albeit with features of “antagonistic cooperation”), drawing upon, updating and expanding the ideas along these lines of Ruy Mauro Marini, David Harvey, Sam Moyo and Paris Yeros, Samir Amin and others.

Most of the discussion o­n imperialism today focuses o­n unequal exchange as a means of transferring surplus value from exploited to imperialist countries. In your writings you raise the concept of “unequal ecological exchange”. Could you explain what you mean by this and why attempts to analyse modern day imperialism need to incorporate this idea?

This is vital, given the extent to which exploitative global value chains and overlapping ecological crises threaten us all. Amin described too many accounts of imperialism that ignore depletion of non-renewable resources in a scathing manner in his 2010 book, Law of Worldwide Value: “capitalist accumulation is founded o­n the destruction of the bases of all wealth: human beings and their natural environment. It took a wait lasting a century and a half until our environmentalists rediscovered that reality, now become blindingly clear. It is true that historical Marxisms had largely passed an eraser over the analyses advanced by Marx o­n this subject and taken the point of view of the bourgeoisie — equated to an atemporal ‘rational’ point of view — in regard to the exploitation of natural resources.”

Even someone I admire for his rigorous critique of profit movements, Michael Roberts, succumbs to the ecological eraser when he argues — in his recent LINKS interview — that there is “sustained transfer of surplus value in the form of profit, rent and interest from the periphery” but without fully addressing the transfer of depleted natural wealth and the impact of pollution, especially carbon dioxide emissions. So, while he mentions “the extraction of natural resources” as o­ne of the transfers from South to North, his value chain analysis neglects the role of sub-imperial extractive industries and fossil fuels. In turn, because Roberts neglects the way depleted wealth is facilitated by BRICS extractivism, the calculations he makes about the shifting of Southern “surpluses” to the North are no better than a bourgeois economist’s GDP calculation, in which a positive income account in an economy reliant o­n commodity extraction would ideally be corrected for depleted non-renewable resources, local pollution, greenhouse gas emissions and unpaid social reproduction of labour.

By not taking this into account, Roberts dismisses our critique as such: “Some people talk of ‘sub-imperialism,’ where a country is exploited by an imperialist power but, in turn, exploits its neighbours in a similar way. The empirical evidence for this is very weak. Russia, China, India, Brazil and South Africa do not receive much in the way of surplus transfers from trade and investment in poorer countries — nothing compared to the imperialist bloc. So, I am not sure sub-imperialism is a useful concept.” But there is actually quite strong empirical evidence for three layers of return o­n investments in imperial, sub-imperial and peripheral economies, even without incorporating natural resources. If Roberts does not find empirical evidence for transfers from resource-rich poor countries to sub-imperial middle-men extractors and manufacturers in the global value chain, it is partly because he “passed the eraser” over all these kinds of unequal ecological exchanges. That allows him to call the resulting analysis of sub-imperial contributions to uneven and combined development “weak,” and to term China “not a capitalist economy” — even though African economies are objectively shrinking in size due to minerals and fossil fuel depletion led by Chinese mining and oil companies.

It is true that Roberts and Guglielmo Carcheddi treat resources and climate catastrophe with more sensitivity in their book, Capitalism in the Twenty-first Century Through the Prism of Value, where they acknowledge: “Capitalism turns the ‘free gifts of nature’ into profit. And in the incessant drive to raise profitability, it depletes and degrades natural resources.” But they stop short of the obvious measurements that prove the geographical unevenness and super-exploitative character of this process.

Do you see any possibility for building bridges between struggles o­n an international scale, taking into consideration that local movements have different powers (whether imperialist or sub-imperialist) as their principal enemy? What could a 21st century anti-imperialist internationalism look like?

Those two exceptions I mentioned earlier amid the UN’s overall acquiescence to corporate-neoliberal imperialism — the 1987 banning of ozone-destroying CFCs and the 2002 medicines fund — could be models for internationalism. Both, firstly, fused activist and state capacities, and, secondly, addressed at the global scale what were and are indeed global crises. The Montreal Protocol saved us from a growing hole in the ozone layer — which even the [Ronald] Reagan, [Margaret] Thatcher and [Helmut] Kohl regimes recognised as an existential threat — with the ban fully implemented by 1996 (and an original exemption for hydrofluorocarbons subsequently eliminated). That also saved the planet from what NASA suggests would have been a potential 0.5oC of additional warming by 2100. Such a ban o­n the main sources of carbon dioxide and methane, without emissions-trading loopholes, is what the UN should have been aiming for in Dubai, but did not due to the adverse balance of forces.

The second exception — the advent of a UN Global Fund to fight AIDS, Tuberculosis and Malaria — which, here in South Africa, Treatment Action Campaign comrades, alongside international allies such as Medicins sans Frontiers and US-based ACT UP (AIDS Coalition to Unleash Power), demanded and won, followed a waiver o­n Intellectual Property for generic anti-retroviral medicines within the WTO in 2001. At the time, more than 40 million people were living with HIV. That fund’s management, in a self-congratulatory yet justified manner, describes o­n its website what was “an act of extraordinary global solidarity and leadership … to fight what were then the deadliest infectious diseases confronting humanity,” resulting in US$60 billion donated by rich countries, “saving 59 million lives and reducing the combined death rate from the three diseases by more than half.”

Those are two internationalist approaches to global public goods, within and against the logic of multilateral institutions, which any ecosocialist must consider victories. Other specific battles have inspiring lessons, such as South Africa’s anti-Apartheid struggle, which stands out for at least sufficiently weakening the racial power bloc of white state and capital in the mid-’80s — through both local struggle and international sanctions — so that democracy was won here (even if socio-economic and environmental conditions worsened). From time to time, projects such as the Chiapas Zapatistas autonomous municipalities, Brazil’s Landless Workers Movement (MST) farm occupations or Rojava grassroots, feminist, democratic socialists have provided prefigurative sites. And we have seen countless other acts of anti-imperialist internationalism, such as recent widespread Palestine solidarity protests, including boycott, divestment, sanctions (BDS) campaigns, against the Israeli, US and British states. Globally-coordinated climate activism have sometimes shown great promise, and the best local applications — occasionally under the banner of “water defenders” — provide what Naomi Klein terms “blockadia” activism, with many such struggles evolving from “climate action” to “climate justice”.

However, as identity-based movements gained traction and co-optation occurred to some degree — leaving us with the likes of an Obama or with what is termed the “lean-in feminism” of the 1% — we have seen emerge a right-wing doppelganger mirror image, as Klein warns. The formidable rise of a faux anti-imperialism, or more precisely anti-“globalism,” around the networks Steve Bannon has built are playing a pernicious, conspiracy-mongering role uniting proto-fascistic self-declared populist dissidents across the world. o­n the other hand, the impressive showing of Jeremy Corbyn’s 2017 British leadership campaign, which included defanging the UK Independence Party that had driven through Brexit the year before, shows working-class forces can be won back to the left using compelling socio-economic policies. At the same time, the recent German Die Linke split demonstrates that the danger of red-brown political forces making concessions to xenophobic tendencies remains acute.

As for far-right forces’ success, right-wing populism deserves some credit for having tackled problems the left had historically dominated, such as critiques of coercive state power, extreme surveillance, excessive medicalisation and crony corporate-state relations — even as they undermined a science-based vaccine campaign against Covid-19. The debates over hate speech and censorship exist nearly everywhere, as Big Data generates what Yanis Varoufakis terms technofeudalism. These will represent profound challenges for anti-imperialists in the decades to come, thanks to the power growing in the US (Seattle-Silicon Valley) and Chinese (Shenzhen-Hangzhou) corporate headquarters of the largest tech firms given the inadequate capacities of Washington-Beijing regulators.

Going back in recent history to the peak of the global justice movement protests against multilateral institutions a quarter century ago and mobilisations against the US-British war o­n Iraq in 2001, we can find more sobering lessons. The World Social Forum began well in 2001 in Brazil, but within a decade had degenerated into an ideology-free talk shop dominated by NGOs. Some strong components persist — for example, Via Campesina, the World March of Women and Water Warriors — and both the single-issue and geographically-focused movements have shown they can mobilise in coherent ways at global and local scales. But it is obvious enough that the two primary movements of late 2023 — climate and Palestine solidarity— must win some far more profound victories in coming months, as a step towards reconstructing our forces against both imperialism and also now sub-imperialism.

------------------------------

 

Имперское господство США, субимпериализм БРИКС
и неравный экологический обмен

Интервью с Патриком Бондом

10 января 2024, Патрик Бонд, Федерико Фуэнтес
Перевод, подчеркивание и комментарии в синем цвете - Льва Семашко

 

Патрик Бонд — заслуженный профессор социологии в Университете Йоханнесбурга, а также политический экономист, политический эколог и исследователь социальной мобилизации. Он является автором книг BRICS: An Anti-Capitalist Critique и Extreme Unequive Development: Financial Volatility, Deep Capitalist Crisis and Super-Exploitation in South Africa and the World. В этом интервью с Федерико Фуэнтесом для LINKSInternationalJournalofSocialistRenewal Бонд обсуждает современные многосторонние сети имперской власти, роль стран БРИКС в этих рамках и необходимость включения концепции «неравного экологического обмена» в наш анализ империализма.

 

За последнее столетие мы видели, как термин «империализм» использовался для определения различных ситуаций, а в других случаях заменялся такими концепциями, как глобализация и гегемония. Учитывая это, какая ценность остается в концепции империализма и как вы определяете империализм сегодня?

Идея империализма классически ассоциировалась с конкурентными междоусобными битвами между несколькими великими европейскими державами. Их внутренние тенденции капиталистического кризиса стимулировали беспрецедентную географическую экспансию, чему способствовали крупные финансовые рынки, которые, в свою очередь, столкнулись с различными ограничениями. В этом контексте колониальная военная мощь обычно использовалась для завоевания территории и установления формального государственного управления, а позднее и неформальных неоколониальных политико-экономических властных отношений. Колониальные режимы создали полицейские, правовые и денежные системы, которые требовались капитализму для завоевания территорий, подчинения народов и добычи ресурсов, начиная с XVI века в сферах влияния Великобритании, Франции, Германии, Голландии, Португалии, Испании, Бельгии и Италии, к которым позже присоединились Соединенные Штаты.

В нашу нынешнюю эпоху эта империалистическая формула остается весьма актуальной, с дополнительным элементом, который стал более важным после Второй мировой войны и которого было совершенно невозможно избежать с 1990-х годов: послевоенное экономическое, социально-культурное, геополитическое и военное господство Соединенных Штатов, все больше осуществляемое через многосторонние институты со штаб-квартирой на Западе, операции которых благоприятствуют интересам крупнейших многонациональных корпораций и особенно финансистов. Империалистические многосторонние институтывключают Всемирный банк и Международный валютный фонд (МВФ), основанные в 1944 году, а позднее Всемирную торговую организацию (ВТО, первоначально Генеральное соглашение по тарифам и торговле 1948 года). Финансовые институты Бреттон-Вудса резко расширились в 80-х и 90-х годах в результате интернационализации коммерческих банков, наряду с Банком международных расчетов как лигой центральных банков, в которой доминировали банки США, Великобритании, Европы и Японии. Все более важные системы финансового регулирования появились, особенно после атаки Запада на мусульманские банки после атаки Аль-Каиды в сентябре 2001 года на Нью-Йорк и Вашингтон. Что касается самой сложной проблемы — изменения климата — Рамочная конвенция Организации Объединенных Наций об изменении климата в целом служила основным корпоративным интересам в области ископаемого топлива и промышленности. Как было засвидетельствовано в Дубае в начале декабря, ежегодные мировые климатические саммиты находятся под империалистическим контролем и, следовательно, не могут заставить сократить выбросы парниковых газов до устойчивых уровней — или даже поэтапно отказаться от ископаемого топлива — отказываясь при этом от логического принципа: загрязнитель платит репарации. Вместо этого империалистические политики в области климата предпочитают такие уловки, как рынки углерода, которые, по сути, приватизируют воздух, и мифотворчество о технофиксах. Большая сеть статус-кво НПО и филантропов-капиталистов стали жизненно важными помощниками и легитиматорами климатического империализма, как и в случае почти любой другой (разграниченной силосом) секторальной арены глобальной государственной политики.

Дополнительные неформальные сети имперской власти можно найти на Всемирном экономическом форуме в Давосе, который принял мантию футуристического мозгового треста, ранее украшавшего Бильдербергскую группу и Совет США по международным отношениям. Аналогичным образом, работая над формированием общественного сознания, корпоративные СМИ и многочисленные аналитические центры со специализированным влиянием отвечают за идеологические и стратегические аспекты поддержания империалистического режима, теперь расположенные в столицах по всему миру.

Но государства остаются жизненно важными, и военное, геополитическое и экономико-управленческое сотрудничество между мощными столицами остается решающим фактором, стоящим за прочностью империализма. С 70-х годов блок G7 часто координировал западную государственную власть в зависимости от конъюнктуры. В последние годы возродилась Организация Североатлантического договора (НАТО), центром которой является Пентагон США, а разведывательный альянс «Пять глаз»(в состав которого входит Великобритания, Канада, Австралия и Новая Зеландия) координирует англоязычные военные интересы. А Четырехсторонний диалог по безопасности объединяет японские, индийские, австралийские и американские силы в Азии, в основном против экспансии Китая.

Иногда имперские державы используют Совет Безопасности ООН для всеобъемлющего контроля — хотя и признают разделительные противоречия, связанные с геополитическими антагонизмами — и позволяют Генеральной Ассамблее ООН голосовать за «порядок, основанный на правилах», в основном ради легитимности. Споры внутри империалистических военных сетей, например, о том, поддерживать ли вторжения в Афганистан и Ирак в начале 2000-х годов, были подавлены, поскольку неоконсервативное руководство США консолидировалось через администрации Джорджа Буша-младшего и Барака Обамы при твердой поддержке Великобритании. За исключением двух исключений в ООН — запрета на хлорфторуглероды (ХФУ) в 1987 году и фонда лекарств в 2002 году — неолиберальная политика поддерживалась на протяжении всего периода.

В национальном масштабе, поскольку пандемия Covid-19 вызвала экономические блокировки в 2020-21 годах, многие государства занимались мягким кейнсианским распределением доходов и некоторым вмешательством в промышленную политику. Китай остается ведущим национальным государством, способным на крупные нерыночные и часто антирыночные вмешательства, такие как запрет криптовалют, введение жесткого валютного контроля, жесткое регулирование больших данных и инвестирование в общественные блага (особенно в восстановление окружающей среды). Но это происходит в контексте: устойчивого перенакопления китайского производительного капитала, что приводит к «выходу» многих промышленных фирм, в основном вдоль неравномерной инициативы «Один пояс, один путь», также отражающей экстрактивистскую экспансию. Большая часть этой имперской власти требует альянсов компрадорской элиты с неолиберальными лидерами стран-жертв в бизнесе и большинстве правительств. Действительно, после мирового финансового кризиса конца 2000-х годов и снова во время пандемии Covid-19 появилась важная новая черта имперской ассимиляции, особенно связанная с выходом блока Бразилия-Россия-Индия-Китай-Южная Африка (БРИКС) на мировую арену. Эти средние экономики играют большую роль не только в многосторонних институтах, но и в группе G20 — которую в 2023 году примет Индия, в 2024 году Бразилия и в 2025 году Южная Африка. Использование региональных союзников средней силы для дополнения военной повестки дня США не является чем-то новым, поскольку Бразилия, Турция и, особенно, Израиль заслуживают давних званий субимпериалистов. Этот термин Руй Мауро Марини придумал для характеристики отношений Вашингтона и Бразилии в 1965 году, которые позже были широко охарактеризованы в категории полупериферии школой мировых систем Иммануила Валлерстайна. Преимущества субимпериализма для мощи США были сформулированы независимым кандидатом в президенты Робертом Ф. Кеннеди-младшим, который в остальном является ярым критиком оскорбительных военных расходов в размере триллионов долларов в год. Но в https://www.cadtm.org/BRICS-begin-to-crack-under-geopolitical-and-economic-pressure 5 ноября РФК-младший пообещал, что в случае избрания в конце 2024 года он «убедится, что у нас есть ресурсы, которые имеют решающее значение для нас, включая нефтяные ресурсы, которые имеют решающее значение для мира, что у нас есть ударный потенциал, чтобы быть уверенным, что мы сможем защитить их. И Израиль имеет решающее значение, и причина, по которой он имеет решающее значение, заключается в том, что он является для нас оплотом на Ближнем Востоке. Это почти как иметь авианосец на Ближнем Востоке». Это ужасно грубая, хотя и честная версия желаемых Вашингтоном субимперских союзников. Более общее отражение находится в многостороннем управлении капитализмом, например, когда экономический стресс возрос в 2008-11 и 2020-22 годах, и как имперские, так и субимперские режимы использовали G20 и МВФ для координации денежной экспансии, банковской помощи и быстро сниженных процентных ставок.

Вы обрисовали спектр империалистических сил и институтов. Но как мы должны тогда понимать экономические и геополитические противоречия, с которыми они сейчас сталкиваются, например, в форме напряженности между США и Россией?

Основные сдвиги в моделях накопления капитала отражаются в довольно динамичных империалистических/субимпериалистических соглашениях. С 1970-х годов, когда возобновились тенденции капиталистического кризиса, Восточная Азия стала привлекательным вариантом инвестиций для фирм, столкнувшихся с более низкими нормами прибыли на Западе. Глобализация торговли, инвестиций и финансов ускорилась, подстегиваемая появлением нефтедолларов (резервов нефтяной экономики) и евродолларов, которые централизовали деньги в основных западных финансовых убежищах. Затем, неолиберальное финансовое дерегулирование под руководством США/Великобритании, начавшееся в начале 80-х, позволило взрывному росту кредита, инноваций в области финансовых продуктов и спекулятивного капитала. Резкие процентные ставки, введенные Вашингтоном в 1979 году для борьбы с инфляцией в США, привлекли больше инвестиционных фондов Запада в финансовые обороты капитала. И экономика Европейского Союза стала более последовательной, менее фрагментированной единицей капиталистической власти с единой валютой к началу 1990-х годов. Соответственно, контрольные функции многосторонних институтов в отношении долга или страны в основном обслуживали интересы транснациональных корпораций и банков, особенно после того, как долговой кризис 80-х годов передал политическую власть Всемирному банку и МВФ. Этот финансовый компонент империализма снова стал серьезной проблемой в связи с долговыми обязательствами многих стран из-за COVID-19.

В этом контексте различные давние геополитические давления и военная напряженность обострились в 2010-х годах — в основном это проявилось в полномасштабных войнах на Украине и на Ближнем Востоке в настоящее время, но потенциально также в конфликтах, которые могут вспыхнуть в любое время в Центральной Азии, Гималайских горах, Южно-Китайском море и на Корейском полуострове. Эти разногласия, безусловно, могут быстро обостриться, затопляя более широкие взаимные интересы и создавая менталитет «лагеря» — Запад против так называемого многополярного выравнивания во главе с Китаем/Россией, что, в свою очередь, глубоко повлияло на антиимпериалистические настроения во всем мире.

Конфликты распространились на трудовую миграцию, торговлю и финансы, о чем свидетельствует рост ксенофобии и критики «глобализма» правыми. Они кристаллизовались в победах правых популистов в трех голосованиях 2016 года: Brexit, Дональд Трамп в Соединенных Штатах и ​​Родриго Дутерте на Филиппинах, за которыми последовали другие голосования, в том числе в Бразилии, Италии, а теперь и в Аргентине и Нидерландах. В основе отсутствия веры в политику либеральной элиты лежит не только ненадлежащее управление тем, что они признают так называемым «поликризисом», разворачивающимся в различных областях многосторонней ответственности, но и снижение большинства коэффициентов глобализации(особенно торговля/ВВП) после 2008 года, что привело к «деглобализации» или тому, что The Economist называет «замедлением», а последний отчет Конференции ООН по торговле и развитию (ЮНКТАД) именует ростом «замедления». В этом документе ЮНКТАД признаются «неравные выгоды от торговой интеграции», которые с 2021 года начали генерировать «новую политическую экономию управления торговлей», основанную на «создании устойчивых цепочек поставок, поддержке справедливого энергетического перехода, предоставлении достойных рабочих мест, борьбе с коррупцией и уклонением от уплаты налогов корпораций, а также развитии безопасной цифровой инфраструктуры» — все это деприоритетно ставит «глобализацию в целом, либерализацию торговли в частности».

В дополнение к этим открыто признанным недостаткам системы, торговая война между США и Китаем, начавшаяся в 2017 году, и российское вторжение на Украину в 2022 году (ЛОЖЬ!)отражают дальнейшие противоречия и ограничения в географической экспансии капитала. Приливы и отливы палеоконсервативной идеологии против неоконсервативной имперской повестки дня будут продолжать дезориентировать империалистических менеджеров и институты, как это было засвидетельствовано во время режима Трампа. (ЛОЖЬ «демократов»!)

Но многие такие конфликты — порожденные внутренними капиталистическими противоречиями — на самом деле не являются межимперскими по своему характеру. Они отражают мошеннический характер в рамках субимпериализма— из которого президент России Владимир Путин перешел черту, вторгшись в Крым в 2014 году и в остальную часть Украины в 2022 году (Снова ЛОЖЬ «демократов»!)— и в рамках империализма — например, когда Казначейство США приняло крайние меры против глобальной финансовой интеграции России, выгнав Москву из основной системы банковских транзакций и конфисковав несколько сотен миллиардов долларов ее небрежно разбросанных официальных и олигархических активов. Трудно размышлять о современном империализме, по крайней мере, не касаясь всей этой динамики и не упоминая институты, лежащие в основе имперской власти. Со времен империализма Ленина система превратилась в гораздо более сложную сеть, ответственную за управление товаризацией глобальным капиталом всего под солнцем, отчасти путем вытеснения его кризисных тенденций посредством более экстремального неравномерного и комбинированного развития. Нам нужны концептуальные инструменты — особенно субимпериализм, хотя этот термин очень отчуждает националистов третьего мира — чтобы атаковать каждый из этих процессов. (Субимпериализм – ЛОЖНЫЙ, ОГРАНИЧЕННЫЙ, ПОЛИТЭКОНОМИЧЕСКИЙ, ТРАДИЦИОННЫЙ КОНЦЕПТУАЛЬНЫЙ ИНСТРУМЕНТ, лишенный фундаментального и верифицированного основания, в отличие от СФЕРНОЙ НАУКИ МИРА).Это, в свою очередь, позволит нам выйти за рамки упрощенной антиимпериалистической интерпретации «враг моего врага — мой друг»,столь часто встречающейся в так называемой кэмпистской логике (Кэмпизм - Этой логике противостоит СФЕРНАЯ ЛОГИКА НАУКИ МИРА!).В конце концов, сам Путин накануне вторжения на Украину ясно дал понять, насколько удушающим он считал ленинское большевистское наследие децентрализации власти в пользу этнических национальностей, угрожая в мафиозном стиле: «Вы хотите декоммунизации? Очень хорошо, это нас вполне устраивает. Но зачем останавливаться на полпути? Мы готовы показать, что будет означать для Украины настоящая декоммунизация». Несмотря на это, настроения «враг врага — мой друг» — например, поддержка вторжения Путина, (Лживая парадигма «вторжения Путина» основана на грубом искажении исторического факта начала западного геноцида русских на Донбассе руками купленного и насильственно установленного Майданом нацистско-бандеровского режима Киева)отчасти потому, что они считают Китай мировым социалистическим авангардом — по-прежнему являются доминирующим «настроением», как называет эту ориентацию на политику глобального юга Виджай Прашад. Подобные настроения регулярно выражаются руководством пяти крупнейших левоцентристских сил здесь, в Южной Африке: «Борцами за экономическую свободу», фракцией «Радикальная экономическая трансформация» правящей партии Африканский национальный конгресс, Южноафриканской коммунистической партией и двумя крупнейшими крыльями организованного труда — Конгрессом южноафриканских профсоюзов и Национальным союзом nion of Metalworkers of South Africa. Таким образом, формулировки, которые мы используем, становятся все более важными, например, в оспаривании вторжения России на Украину и геноцидных атак Израиля и США с последовательной линией анализа.

- Обсуждения левых по поводу империализма сегодня часто отсылают к книге Ленина по этому вопросу. Насколько книга Ленина остается актуальной сегодня и какие элементы, если таковые имеются, были вытеснены последующими событиями?

Да, мы все возвращаемся к этой маленькой Библии — поэтому давайте рассмотрим ее сильные стороны, но также и ее слабости. Основное описание включает пять черт интегрированной мировой капиталистической системы в той конкретной ситуации, которая показала достаточную зрелость, чтобы работать в тандеме: (1) концентрация капитала и производства; (2) финансовый капитал, объединяющий промышленный, земельный и торговый капитал под господством банков; (3) экспорт капитала; (4) монополии и картели, которые действовали через границы; и (5) раздел мира между крупнейшими капиталистическими державами, который был наиболее очевиден в берлинской «драке за Африку» в 1884-85 годах и — как раз когда он закончил писать «Империализм» — британо-франко-российском соглашении Сайкса-Пико в мае 1916 года, которое разделило Османскую империю. В разных отношениях все эти тенденции очевидны и сегодня.

Но по крайней мере два недостатка выделяются. Во-первых, имейте в виду опровержение 1929 года первым экономистом Франкфуртской школы Генриком Гроссманом идеи Ленина и, до него, Рудольфа Гильфердинга: всеобъемлющего «финансового капитала». В решающей третьей главе «Империализма» Ленин настаивал: «Для капитализма вообще характерно то, что собственность на капитал отделена от применения капитала к производству, что денежный капитал отделен от промышленного или производительного капитала и что рантье, который живет исключительно за счет дохода, получаемого от денежного капитала, отделен от предпринимателя и от всех, кто непосредственно участвует в управлении капиталом. Империализм, или господство финансового капитала, является той высшей стадией капитализма, на которой это разделение достигает огромных масштабов. Превосходство финансового капитала над всеми другими формами капитала означает преобладание рантье и финансовой олигархии; это означает, что небольшое количество финансово «мощных» государств выделяется среди всех остальных».

Гораздо больший социал-демократический реформатор, чем Ленин, Гильфердинг в 1910 году советовал, что «завладение шестью крупными берлинскими банками означало бы завладение важнейшими сферами крупной промышленности». Термин «финансовый капитал» отражал мощь сектора — много примеров чему привели Ленин и Гильфердинг — но не его уязвимость и противоречия, как прозорливо утверждал Гроссман непосредственно перед мировым финансовым кризисом 1929-31 годов в своей книге «Закон накопления и крах капиталистической системы: исследование марксистской теории кризиса». Во-вторых, ленинское понимание предполагало, что междоусобные битвы между корпорациями — поддерживаемые государствами, представляющими их интересы — будут определять империалистическую стадию капитализма, в отличие от более раннего понимания, разработанного Розой Люксембургв 1913 году. Для нее из-за «непрерывного перелива капитала из одной отрасли производства в другую и, наконец, в периодических и циклических колебаниях воспроизводства между перепроизводством и кризисом... накопление капитала является своего рода метаболизмом между капиталистической экономикой и теми докапиталистическими методами производства, без которых она не может существовать и которые, в этом свете, она разъедает и ассимилирует». Акцент в анализе Люксембург делается на том, как империализм вытекает из капиталистической власти, сталкиваясь с обществом, природой и ранними государствами: «некапиталистические отношения создают плодородную почву для капитализма; более строго: капитал питается руинами таких отношений, и хотя эта некапиталистическая среда необходима для накопления, последнее тем не менее происходит за счет этой среды, поедая ее». Ленин считал такие аргументы «чушью» и списал книгу Люксембург со счетов как «шокирующую путаницу».Но последующее столетие доказало, что даже в период относительно неконкурентного западного империализма, в котором доминировала единственная военная сверхдержава, более экстремальные формы накопления путем лишения собственности — как Дэвид Харви переименовал такое капиталистическое /некапиталистическое воровство — часто являются средством, к которому прибегает капитализм, когда ему нужно временно вытеснить свои противоречия. Временный труд, строгая экономия государства всеобщего благосостояния, приватизация и более широкий охват добывающих отраслей в то, что Маркс называл «бесплатными дарами природы», являются очевидными проявлениями. Два других ответа на кризис, имеющие решающее значение с тех пор, как появились первые круговороты капитала, — это то, что Харви назвал «пространственным исправлением» — географическим перемещением капитала в более прибыльные места — и «временным исправлением» — в котором способность вытеснять капитал с течением времени опирается на все более сложные финансовые системы, чтобы платить позже, но потреблять сейчас, чтобы зачистить переполненные рынки. Результатом является «новый империализм», более чем когда-либо зависящий от перемещения, остановки и воровства, чтобы вытеснить капитал, который перенакопляется в уязвимых экономических пространствах и секторах, а не столкнуться с полномасштабной девальвацией типа Великой депрессии 1930-х годов. Это означает, что жизненно важно понять, какие реформы, предлагаемые или уже проводимые, позволят продолжить это вытеснение перенакопленного капитала и, следовательно, способствовать возрождению империализма, а какие стоят на пути. В своей «Стратегии труда» 1964 года французский социолог Андре Горц высмеял незначительные корректировки, которые отвечают потребностям империализма на широкой основе, как «реформистские реформы», а те, которые подрывают доминирующую политико-экономическую логику, как «нереформистские реформы». Это различие требует от серьезных антиимпериалистов выйти за рамки своего нынешнего фетиша в межгосударственных отношениях, отчасти из-за того, как БРИКС+ был ассимилирован в рамках многосторонности.

- В свете изменений, произошедших за последнее столетие, какой относительный вес имеют механизмы империалистической эксплуатации сегодня по сравнению с прошлым?

Огромное влияние возникло за пределами национального государства и находится в основных многосторонних империалистических институтах, которые только что обсуждались. Вот почему Запад часто беспокоился о все более трудной — но тем не менее жизненно важной — ассимиляции БРИКС в структуры мировой власти, а теперь и о его дополнительных пяти членах (если Аргентина отклонит ее приглашение) — союзниках США по империализму Саудовской Аравии, Объединенных Арабских Эмиратах и ​​Египте, плюс Эфиопия и давний враг Вашингтона Иран.

Китай является наиболее важным, и в середине 2014 года ведущее империалистическое периодическое издание спросило Обаму о перспективах ассимиляции:

The Economist: Вы видите, как такие страны, как Китай, создают банк БРИКС, например, — институты, которые кажутся параллельными системе, скорее — и потенциально оказывают давление на систему, а не дополняют ее и укрепляют ее. Это ключевой вопрос, окажется ли Китай внутри этой системы или бросит ей вызов. Я думаю, это действительно большая проблема нашего времени.

Обама: Это так. И я думаю, что для Соединенных Штатов и Европы важно продолжать приветствовать Китай как полноправного партнера в этих международных нормах. Для нас важно признать, что будут времена, когда будут возникать напряженность и конфликты. Но я думаю, что это управляемо. И я верю, что по мере того, как Китай переводит свою экономику от простого положения недорогого производителя мира к желанию подняться по цепочке создания стоимости, тогда внезапно такие вопросы, как защита интеллектуальной собственности, становятся более актуальными для их компаний, а не только для компаний США.

Стратегия приветствия в целом окупилась. В начале 2017 года, накануне инаугурации Трампа, [президент Китая] Си Цзиньпин заявил в Давосе, что он с радостью принял бы эстафету у Обамы: «Экономическая глобализация способствовала мировому росту и содействовала движению товаров и капитала, развитию науки, технологий и цивилизации, а также взаимодействию между народами... Нравится вам это или нет, но мировая экономика — это большой океан, из которого вы не можете сбежать. Любая попытка перекрыть поток капитала, технологий, продукции, отраслей и людей между экономиками и направить воды океана обратно в изолированные озера и ручьи просто невозможна». Бывший вице-президент Нового банка развития БРИКС (НБР) Пауло Баттиста недавно высказал ту же точку зрения, что и Обама в Валдайском клубе в России, в широкомасштабной самокритике этого банка и Соглашения об условных резервах (CRA), которое должно было стать альтернативой МВФ: «Позвольте мне заверить вас, что когда мы начинали с CRA и НБР, существовала значительная обеспокоенность тем, что БРИКС делали в этой области в Вашингтоне, округ Колумбия, в МВФ и во Всемирном банке. Я могу это засвидетельствовать, потому что я жил там в то время, будучи исполнительным директором по Бразилии и другим странам в Совете МВФ. Однако со временем люди в Вашингтоне расслабились, почувствовав, возможно, что мы идем в никуда».

Ничем иным, если быть точнее. Следовательно, несмотря на критику Запада левыми, существует согласованность правых действий с поддержанием империализмом корпоративной власти в рамках многосторонней повестки дня, которую Запад и БРИКС+ в целом поддерживают. Общей целью имперского/субимперского менеджмента остается распространение принципов и практик коммерциализации на все аспекты человеческой жизни и природы, усиленное Большими данными, растущими возможностями наблюдения, искусственным интеллектом и другими новыми технологиями. Даже когда глобальные общественные блага срочно необходимы, например, изъятие интеллектуальной собственности из возобновляемых источников энергии и инноваций в области хранения или в лечении и управлении пандемической вакциной, ВТО доказала свою важность, несмотря на редкую критику, например, когда Индия и Южная Африка запросили освобождение для решения проблемы Covid-19 — позиция, от которой они отступили в середине 2022 года, когда Бразилия, Россия и Китай не помогли vercome European Big Pharma resist.

Процесс ассимиляции долгое время соответствовал взаимопроникновению капиталов — и новому уверенному международному капиталистическому классу с налоговой защитой и множественным гражданством — в период постоянно растущей торговли, иностранных инвестиций и трансграничных финансовых потоков, вплоть до пика глобализации в 2008 году. Практически повсеместно принятая идеология была жизненно важна — неолиберальный так называемый Вашингтонский консенсус — и до сих пор ассоциируется с приватизацией, дерегулированием, аутсорсингом, временной занятостью, рыночной государственной политикой и множеством государственно-частных методов хищения, поскольку политика жесткой экономии вновь утверждается (после кратковременной паузы 2020-2022 годов).

В случае управления окружающей средой идеология экологической модернизации сочетает веру в технологии и рынки. Что касается социальной политики, попытки реформировать империализм и заключить социальные пакты окончательно провалились, за исключением чрезвычайных ситуаций, связанных с COVID-19 в 2020-21 годах. Вместо этого новую угрозу можно найти в стратегиях «финансовой инклюзии» для использования денежных пособий через обеспеченное обременение микрофинансовыми долгами, как это было крайне хищнически введено здесь, в Южной Африке, десятилетие назадновым президентом Всемирного банка Аджаем Бангой. Сравните эту идеологию с идеологией прошлых имперских проектов, таких как расистский колониализм или Германия Бисмарка, которая была пионером государства всеобщего благосостояния, или с тем, как колониальная и неоколониальная власть способствовала развитию рабочей аристократии в основных капиталистических странах, или с послевоенным кейнсианством и социал-демократическими рамками, в которых США и европейские державы спроецировали свою альтернативу советскому и китайскому пути.

Сегодняшний империализм — это гораздо более порочная, экстрактивная и эффективная версия. Неолиберализм ведет к бесконтрольному капитализму, который сокращает суверенитет и влечет за собой такую ​​всеобъемлющую глобальную структуру власти, что даже фирмы стран БРИКС полагаются на институты Вашингтона-Женевы-Нью-Йорка для извлечения прибыли вверх и вниз по глобальной цепочке создания стоимости, в которой капитал Шанхая-Мумбаи-Йоханнесбурга-Сан-Паулу часто выполняет грязную работу по добыче и производству, но редко получает основную часть прибыли, находящейся в НИОКР, маркетинге и финансировании.

- Похоже, что, особенно после саммита БРИКС+ в Йоханнесбурге в августе, некоторые левые интеллектуалы, которые когда-то рассматривали БРИКС как потенциального соперника западной имперской гегемонии, теперь более скептически относятся к возможностям многополярной политики? У вас тоже такое впечатление? Какую ценность, если таковую имеется, левые должны придавать концепции многополярности, учитывая то, что вы обрисовали в общих чертах относительно роли стран БРИКС в империалистической системе?

Я думаю, что это так, и это в основном из-за того, что саммит не смог продвинуть программу дедолларизации. Одна показательная дискуссия по этой теме состоялась в сентябре. Вот несколько выдержек:

ПЕПЕ ЭСКОБАР: «БРИКС ничего не может сделать, пока МВФ продолжает диктовать... дополнительная проблема. Тот факт, что Новый банк развития, Банк БРИКС, в основном, по сути, как Глазьев все время говорил,все еще долларизирован. И как они собираются уйти от того факта, что они долларизированы?... как мы собираемся дедолларизировать банк БРИКС, новый банк развития? Это то, что Дилма Русеф, бывший президент Бразилии, а теперь президент НБР, сказала несколько месяцев назад, и она сказала это во время саммита БРИКС. Ах, наша цель — чтобы 30% наших кредитов обходили доллар в ближайшие несколько лет. Но это полное безумие. Сейчас должно быть около 70% или 80%. И вы будете ждать 30% в следующем году или через два года. Так что это означает, что это все еще полностью долларизированный банк. Что делать, Радхика и Майкл?

РАДХИКА ДЕСАИ: Ну, позвольте мне начать. Поэтому я бы сказала, что главное, что мы должны понять, это то, что Новый банк развития — это не то, на что нам следует обращать внимание, если мы смотрим на процессы дедолларизации. Я согласна, что он остается в сфере влияния МВФ и Всемирного банка и так далее... мы переоцениваем сотрудничество между... БРИКС [который] по-прежнему включает Индию, например, и Бразилию и ЮАР, чья приверженность антидолларовому миру на самом деле не так тверда, как вы могли бы себе представить. Так что, я думаю, что это будет обузой...

МАЙКЛ ХАДСОН: «Проблема БРИКС заключается не просто в избегании МВФ. Как, черт возьми, они могут позволить себе делать государственные инвестиции в инфраструктуру и дороги и в то, о чем мы говорили, если им приходится выплачивать существующую задолженность по иностранному долларизированному долгу, который был накоплен при спонсорстве МВФ... Так что если вы собираетесь придерживаться философии, которая противоположна старому неоколониалистскому финансовому империализму, вам нужно заставить БРИКС отделиться от Запада, не только торгуя между собой, но и говоря, что у нас будет мораторий на внешний долг». Те, кто все еще верят, что БРИКС являются или могут быть антиимпериалистическими, а не суб- империалистам, необходимо разобраться со следующими вопросами:

• Почему директора БРИКС в Бреттон-Вудских институтах так поддерживают статус-кво, подкрепленный их казначействами и центральными банками?

• Почему портфель НБР БРИКС выглядит не только столь нерационально долларизированным (поскольку так много кредитов на самом деле предназначены для ресурсов, не требующих импорта, номинированного в долларах США), но и столь зависимым от одобрения кредитных рейтинговых агентств Нью-Йорка (отсюда присоединение НБР к антимосковским санкциям в начале марта 2022 года) и, таким образом, столь экологически-социально-разрушительным и коррумпированным по-капиталистически?

• Почему самый отчаянный заемщик БРИКС у МВФ/Банка — Южная Африка — даже не начала задаваться вопросом, в чем заключается его унаследованный и связанный с коррупцией одиозный долг?

Почему, когда Путин объявил дефолт по российскому внешнему долгу в середине 2022 года, на самом деле ничего не произошло в качестве прямого результата, и почему он на самом деле хочет возобновить выплаты? (Это факт, или очередная ложь? Если факт, где доказательство??)

Какие социальные силы нам нужно задействовать в Южной Африке и других странах БРИКС, чтобы достичь гегемонии «философии, которая противоположна старому неоколониалистскому финансовому империализму»? – НУЖНО ЗАДЕЙСТВОВАТЬ СОЦИАЛЬНУЮ СИЛУ НЕНАСИЛИЯ, ГАРМОНИИ И ВЕЧНОГО МИРА СФЕРОНОВ, которая фундаментально развита и верифицирована в Науке Вечного Мира ГГСГ, которая единственная составляет альтернативу финансовому империализму и обеспечивает «гегемонию», универсальность, научную истинность этой «философии», а точнее – сферной макросоциологии, не ограниченной узким марксизмом и абсолютизацией экономики.

- Если мы все хотим дедолларизации, а один из путей к этому — западный финансовый крах, то какие уроки мы извлекаем из количественного смягчения, спасения, низких процентных ставок и других трюков по спасению западных центральных банков в 2008-13 и 2020-21 годах — и как процесс разрыва может быть успешным, когда западные финансовые власти используют всевозможные уговоры и наказания, а банки и корпорации БРИКС так зависят от западной торговли, инвестиций и финансов?

Единственный способ ответить на эти вопросы — перейти от многополярных фантазий к более реалистичному, радикальному подходу, представляя БРИКС как в целом субимперскую силу (хотя и с чертами «антагонистического сотрудничества»), опираясь на, обновляя и расширяя идеи в этом направлении Руя Мауро Марини, Дэвида Харви, Сэма Мойо и Париса Йеро, Самира Амина и других.

- Большая часть дискуссий об империализме сегодня сосредоточена на неравном обмене как средстве передачи прибавочной стоимости из эксплуатируемых в империалистические страны. В своих работах вы поднимаете концепцию «неравном экологического обмена». Не могли бы вы объяснить, что вы имеете в виду под этим и почему попытки анализа современного империализма должны включать эту идею?

Это жизненно важно, учитывая, в какой степени эксплуататорские глобальные цепочки создания СТОИМОСТИ и перекрывающиеся экологические кризисы угрожают нам всем. Амин в своей книге 2010 года «Закон всемирной ценности» описал слишком много отчетов об империализме, которые игнорируют истощение невозобновляемых ресурсов, в уничтожающей манере: «капиталистическое накопление основано на разрушении основ всего богатства: людей и их естественной среды. Потребовалось полтора столетия ожидания, пока наши экологи вновь не открыли эту реальность, теперь ставшую ослепительно ясной. Верно, что исторические марксизмыв значительной степени прошли мимо ластика по анализам, выдвинутым Марксом по этому вопросу, и заняли точку зрения буржуазии — приравненную к вневременной «рациональной» точке зрения — в отношении эксплуатации природных ресурсов». (Альтернатива капиталистическому, частному, разорванному, конфликтному, стихийному накоплению – СФЕРНОЕ НАКОПЛЕНИЕ СФЕРОНОВ ЧЕЛОВЕЧЕСТВА И КАЖДОЙ НАЦИИ в сферной организации/структуризации общественного производства и его управления, как это предлагалось мной еще в «Сферном подходе» 1980-1992 годов! + См ниже коммент о сферной прибавочной стоимости!)

Даже тот, кого я уважаю за его строгую критику движения прибыли, Майкл Робертс, поддается экологическому ластику, когда он утверждает — в своем недавнем интервью LINKS — что существует «устойчивый перенос прибавочной стоимости в форме прибыли, ренты и процентов с периферии», но не полностью рассматривая перенос истощенных природных богатств и влияние загрязнения, особенно выбросов углекислого газа. Таким образом, хотя он упоминает «извлечение природных ресурсов» как один из видов переноса с Юга на Север, его анализ цепочки создания стоимости игнорирует роль субимперских добывающих отраслей и ископаемого топлива. В свою очередь, поскольку Робертс пренебрегает тем, как истощение богатства облегчается экстрактивизмом БРИКС, расчеты, которые он делает о перемещении южных «излишков» на север, не лучше расчета ВВП буржуазного экономиста, в котором положительный счет дохода в экономике, зависящей от добычи сырья, в идеале был бы скорректирован с учетом истощения невозобновляемых ресурсов, локального загрязнения, выбросов парниковых газов и неоплачиваемого общественного воспроизводства труда.

Не принимая это во внимание, Робертс отвергает нашу критику как таковую: «Некоторые люди говорят о «субимпериализме», когда страна эксплуатируется империалистической державой, но, в свою очередь, эксплуатирует своих соседей аналогичным образом. Эмпирические доказательства этого очень слабы. Россия, Китай, Индия, Бразилия и Южная Африка не получают многого в плане избыточных трансфертов от торговли и инвестиций в более бедные страны — ничего по сравнению с империалистическим блоком. Поэтому я не уверен, что субимпериализм — это полезная концепция». Но на самом деле есть довольно веские эмпирические доказательства трех уровней доходности инвестиций в имперских, субимперских и периферийных экономиках, даже без включения природных ресурсов. Если Робертс не найдет эмпирических доказательств трансфертов из богатых ресурсами бедных стран в Субимперские посредники, добытчики и производители в глобальной цепочке создания стоимости, отчасти потому, что он «прошел ластиком» по всем этим видам неравного экологического обмена. Это позволяет ему называть полученный анализ субимперских вкладов в неравномерное и комбинированное развитие «слабым» и называть Китай «не капиталистической экономикой» — даже несмотря на то, что африканские экономики объективно сокращаются в размерах из-за истощения полезных ископаемых и ископаемого топлива, возглавляемого китайскими горнодобывающими и нефтяными компаниями.

Верно, что Робертс и Гульельмо Карчедди относятся к ресурсам и климатической катастрофе с большей чувствительностью в своей книге «Капитализм в XXI веке сквозь призму стоимости»,где они признают: «Капитализм превращает «бесплатные дары природы» в прибыль. И в непрекращающемся стремлении повысить прибыльность он истощает и деградирует природные ресурсы». Но они останавливаются на очевидных измерениях, которые доказывают географическую неравномерность и сверхэксплуататорский характер этого процесса.

- Видите ли вы возможность наведения мостов между борьбой в международном масштабе, принимая во внимание, что у местных движений есть разные силы (империалистические или субимпериалистические) в качестве их главных врагов? Как может выглядеть антиимпериалистический интернационализм 21-го века?

Те два исключения, о которых я упоминал ранее на фоне всеобщего согласия ООН с корпоративно-неолиберальным империализмом — запрет в 1987 году на озоноразрушающие ХФУ и фонд лекарств 2002 года могли бы стать моделями интернационализма. (Глобальная, универсальная модель интернационализма – СФЕРОНЫ ЧЕЛОВЕЧЕСТВА И СФЕРНАЯ ОРГАНИЗАЦИЯ ОБЩЕСТВЕННОГО ПРОИЗВОДСТВА НА ВСЕХ УРОВНЯХ ВМЕСТЕ С СООТВЕТСТВУЮЩЕЙ СФЕРНОЙ ОРГАНИЗАЦИЕЙ ДЕМОКРАТИИ/ВЛАСТИ в Науке Мира! Она обеспечивает ОТДЕЛЕНИЕ всеобщей, сферной прибавочной стоимости (СПС) от частной, отраслевой, корпоративной, которая сейчас бесследно поглощается ею, чтобы законно и ненасильственно направить ее как общественную на благо всего народа, а не его частных корпораций. СПС включает также в себя экологическую составляющую «неравного экологического обмена». Сфероны, а не какой-либо частный класс, вроде пролетариата или когнитариата (Тоффлер?) обеспечивают истинную, общественную, общенародную собственность на СПС! И истинный, немарксистский, сферный социализм/коммунизм!)

Оба, во-первых, объединили активистские и государственные возможности, а во-вторых, обратились в глобальном масштабе к тому, что было и есть действительно глобальными кризисами. Монреальский протокол спас нас от растущей дыры в озоновом слое — которую даже режимы [Рональда] Рейгана, [Маргарет] Тэтчер и [Гельмута] Коля признали экзистенциальной угрозой — с полностью реализованным запретом к 1996 году (и впоследствии отмененным первоначальным исключением для гидрофторуглеродов). Это также спасло планету от того, что, по мнению НАСА, могло бы стать потенциальным дополнительным потеплением на 0,5oC к 2100 году. Такой запрет на основные источники углекислого газа и метана без лазеек в торговле выбросами — это то, к чему ООН должна была стремиться в Дубае, но не сделала этого из-за неблагоприятного баланса сил.

Второе исключение — появление Глобального фонда ООН по борьбе со СПИДом, туберкулезом и малярией — которого здесь, в Южной Африке, товарищи из Treatment Action Campaign, наряду с международными союзниками, такими как Medicins sans Frontiers и базирующаяся в США ACT UP (AIDS Coalition to Unleash Power), потребовали и добились, последовало за отказом от интеллектуальной собственности для дженериков антиретровирусных препаратов в рамках ВТО в 2001 году. В то время более 40 миллионов человек жили с ВИЧ. Руководство этого фонда в самовосхваляющей, но оправданной манере описывает на своем веб-сайте то, что было «актом чрезвычайной глобальной солидарности и лидерства... для борьбы с тем, что тогда было самыми смертоносными инфекционными заболеваниями, с которыми сталкивалось человечество», в результате чего богатые страны пожертвовали 60 миллиардов долларов США, «спасая 59 миллионов жизней и снижая совокупный уровень смертности от трех заболеваний более чем наполовину».

Это два интернационалистских подхода к глобальным общественным благам, в рамках и вопреки логике многосторонних институтов, которые любой экосоциалист должен считать победами. Другие конкретные битвы имеют вдохновляющие уроки, такие как борьба против апартеида в Южной Африке, которая выделяется по крайней мере достаточным ослаблением расового блока власти белого государства и капитала в середине 80-х годов — как посредством местной борьбы, так и международных санкций — так что здесь победила демократия(даже если социально-экономические и экологические условия ухудшились). Время от времени такие проекты, как автономные муниципалитеты Чиапас-Сапатистас, фермерские захваты бразильского Движения безземельных рабочих (MST) или низовые феминистки, демократические социалисты Рожавы, предоставляли прообразные площадки.

И мы видели бесчисленное множество других актов антиимпериалистического интернационализма, таких как недавние широкомасштабные протесты солидарности с Палестиной, включая кампании бойкота, изъятия инвестиций, санкций (BDS) против израильских, американских и британских государств. Глобально скоординированный климатический активизм иногда показывал большие перспективы, а лучшие местные приложения — иногда под знаменем «защитников воды» — обеспечивают то, что Наоми Кляйн называет «блокадийным» активизмом, причем многие такие виды борьбы эволюционировали от «климатических действий» до «климатической справедливости».

Однако по мере того, как движения, основанные на идентичности, (Высшая и лучшая форма и уровень идентичности – СФЕРНЫЙ, СФЕРОНОВ, СФЕРНОЙ ОРГАНИЗАЦИИ ПРОИЗВОДСТВА И УПРАВЛЕНИЯ)набирали обороты и в какой-то степени происходила кооптация — оставляя нас с такими, как Обама, или с тем, что называется «уступчивым феминизмом» 1%, — мы увидели появление правого двойника, зеркального отражения, как предупреждает Кляйн. Грозный рост фальшивого антиимпериализма или, точнее, анти-«глобализма» вокруг сетей, которые построил Стив Бэннон, играет пагубную, заговорщическую роль, объединяя протофашистских самопровозглашенных популистских диссидентов по всему миру. С другой стороны, наглядная демонстрация кампании Джереми Корбина по руководству Британией в 2017 году, которая включала в себя подавление Партии независимости Великобритании, которая провела Brexit годом ранее, показывает, что силы рабочего класса (ДАВНО УМЕРШЕГО В ИСТОРИИ КАК и РАБЫ АНТИЧНОСТИ!)можно вернуть влево с помощью убедительной социально-экономической политики. В то же время недавний раскол немецкой партии Die Linke демонстрирует, что опасность того, что красно-коричневые политические силы пойдут на уступки ксенофобским тенденциям, остается острой.

Что касается успеха крайне правых сил, то правый популизм заслуживает некоторой похвалы за то, что он занялся проблемами, в которых исторически доминировали левые, такими как критика принудительной государственной власти, чрезмерного наблюдения, чрезмерной медикализации и клановых корпоративно-государственных отношений — даже несмотря на то, что они подорвали научно обоснованную кампанию вакцинации против COVID-19. Дебаты о разжигании ненависти и цензуре существуют практически везде, поскольку Большие данные порождают то, что Янис Варуфакис называет технофеодализмом. Это будет представлять серьезные проблемы для антиимпериалистовв грядущие десятилетия, благодаря росту власти в американских (Сиэтл-Кремниевая долина) и китайских (Шэньчжэнь-Ханчжоу) корпоративных штаб-квартирах крупнейших технологических компаний, учитывая недостаточные возможности вашингтонско-пекинских регуляторов. (ЭТИ ПРОБЛЕМЫ ПРЕОДОЛЕВАЮТСЯ СФЕРОНАМИ И ИХ ИНФРАСТРУКТУРОЙ НА ОСНОВЕ СООТВЕТСТВУЮЩЕЙ НАУКИ ВЕЧНОГО МИРА, СФЕРОНИКИ!).

Возвращаясь к недавней истории, к пику протестов за глобальное правосудие против многосторонних институтов четверть века назад и мобилизациям против американо-британской войны в Ираке в 2001 году, мы можем найти более отрезвляющие уроки. Всемирный социальный форум хорошо начался в 2001 году в Бразилии, но в течение десятилетия деградировал в свободную от идеологии дискуссионную площадку, в которой доминируют НПО. Некоторые сильные компоненты сохраняются — например, Via Campesina, Всемирный марш женщин и Water Warriors — и как однопроблемные, так и географически сфокусированные движения показали, что они могут мобилизоваться согласованно в глобальном и локальном масштабах. (КАК??? – Только на сферной основе, как научной, так и организационной!!!)Но совершенно очевидно, что два основных движения конца 2023 года — климатическое и палестинская солидарность — должны одержать гораздо более весомые победы в ближайшие месяцы, как шаг к восстановлению наших сил против империализма, а теперь и субимпериализма. (Очевидно, основной замысел субимпериализма заключается в том, чтобы нейтрализовать достоинства и антиимперские преимущества, пусть частичные и неполные/нецелостные БРИКС и похоронить его вместе с большим империализмом. И это связано с полным игнорированием и отказом понимать приоритетную настоятельность ВЕЧНОГО МИРА как единственной альтернативы ядерного имперского суицида человечества в эпоху милитаристской и имперской ядерной цивилизации Запада. Удобное и приемлемое западу смещение акцентов с ключевых на вторичные!! Но идея автора «неравного экологического обмена» истинна, ценна и интегрируется сферной макросоциологической Наукой Вечного Мира. Честь ему и хвала за это очень важное и конструктивное дополнение этой НАУКИ!!!)

-----------------------------

 

 

 

 






Up
© Website author: Leo Semashko, 2005; © designed by Roman Snitko, 2005